Раскрсница.
Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2012"Бар ме гледај у очи док плачем". Уздисала је тешко.
Није могао. Колико год да је лагао, да се претварао, она му је значила. Неће моћи да заборави онај први пут... када је дотакао њене усне и пожелео да то потраје. Да није тако компликовано. Да не заболи.
Није желео да убаци осећања, али се спонатано све догодило.
"И разара ме. Када шетамо на улици, стискаш моју руку. Осећам да ти пријам... и када се неко појави, брзо је испушташ. Да нас не види свет. Доста ми је скривања, тајни, бола."
Некако није смео ништа да изусти. Говорила је истину.
Ону истину која се заташкавала под првим пахуљама снега.
Очи су јој се цаклиле. Препуне суза. Али, оне су биле тако тешке, пуне оловног бола. Разбиле би патос када би се о њега удариле.
"И први пут када си очешао руку уз моју бутину, сасвим случајно... као... и први пут када си ми пољубио груди... све ћу памтити. И то како ме је пекло, сваки пут када си после мене ишао њој. "
Он подиже поглед. Тужан је. Осећа да је ово растанак, који ће променити и њега и њу, и његову везу.
"И крива сам, као свака жена када се заљуби, занесе, ветар је однесе..."
Са црвеним пишемо све што је важно. Исписаћу твоје име са црвеним маркером на капке и подвућићу те. И онда их никада више нећу отварати, из страха да те не изгубим.
Ветар је дувао, свет је журио, они су стојали једно наспрам другог. Он загледан у њене усне, модре од туге. Она у његове, црвене од њених пољубаца. Размазио ју је и тешко јој је да оде.
Ветар их је везао, све са машницом од прашине.
"Недостајаћеш ми, лепотице." Било је све што је успео да прозбори.
И недостајала је.
Pusti taj marker na kapcima...ali napiši markerom u srcu.
Аутор sanjarenja56 03 ÐÐ 2012, 13:24