"Ваља се добро ослонити о своју храброст...
и љубав... и плаве слојеве наде!"
Неколико речи.
Твој смех, погледи, загрљај.
Вечност се скривала у тим моментима.
И никоме нисам признавала колико ми је било драго оно гуркање.
И како сам, сасвим случајно на предавањима увек седела поред тебе.
И онај последњи загрљај, препун туге, обасут љубављу.
Уздах.
Е, тек тада сам схватила...
...sta imam, nazalost morala sam ga pustiti da ode.
Аутор aleksandra3693 22 ÐÐ 2010, 16:42Neki put grešimo, pustimo da ode onaj koga nikad nismo trebali pustiti, a zadržimo nekog od koga smo trebali pobeći....
Аутор anam 22 ÐÐ 2010, 18:44Lepi stihovi,potpuno se slazem sa tvojim poslednjim komentarom,uvek bezimo od dobrog,a uhvatimo se za lose,to mi je jako poznato,ali i to prodje,pa onda naucimo sta je dobro.:)Pozdrav
Аутор lady88 22 ÐÐ 2010, 20:40Tek si tada shvatila da se nesto posebno desava :-) Ne, ustvari verovatno si shvatila sve sto si trebala kada je bilo kasno? Jer to nam je u prirodi...
Аутор sopran87 22 ÐÐ 2010, 21:03U pravu je anam...često pustimo onog koga ne treba pustiti, a zadržimo pogrešnog...
Аутор sanjarenja56 23 ÐÐ 2010, 07:57lady88,
Prolazi sve...
Ali nesto se jednostavno ne da zaboraviti...
Pozdrav!
sopran87,
upravo tako. Tada sam shvatila, da je bolje da sam ranije shvatila...
Pozdrav!
:*
Behappy, mislim da povratka nema :(
A sličica je... uh!
večnost i dalje iza...
Аутор suky 22 ÐÐ 2010, 15:19