Аутор behappy | 28 СÐ, 2009
Ваљда јесен.
Ухвати ме, и тера на сећања. Увек је она "прва љубав", онај "први дечко" некако дубокоу срцу. И не можеш га извадити. Он тамо живи.
Долази јесен, а он ми недостаје. Сећам се, пре 4 године у ово време, било је дивно. Он је био диван.
Били смо деца. Али смо се волели на неки свој клиначки начин. Ја никада нисам знала да чувам оно што волим. Све сам покварила. Али смо наставили да причамо, до дана данашњег. Он је у Новом Саду, ја сам овде. Али се чујемо, макар једном месечно.
Увек ме обрадује његова пажња. Радујем се када знам да постоји негде тамо за мене. Обоје верујемо да ће доћи наше време. Глупости. Никад неће доћи. То што нисмо знали да га ценимо када је било, то је друга прича.
Говорио је да ме воли, и да ће ме чекати. Натерао ме је да му обећам, да ако за десет година ни једно од нас не буде у браку, морам да се удам за њега. Обећала сам му.
Проживели смо лепе тренутке. Највише сам волела то што је увек знао самном. Ја сам правила неке глупости, али је он увек био тај који попушта, и који се враћа.
Ех, расписала сам се, а суза у оку сија. Сећања знају да погоде. Недостаје ми, и желим га сад поред мене. Проћиће ме ово убрзо, знам. Али он је неко специјалан, он је први ком сам допустила да ми се приближи. Он је једноставно ОН, мој Сремац, ког пуно волим, и поред свих недостатака.
This entry was posted on 28 Септембар, 2009 21:22
and file under
Сремац .
You can follow any responses to this entry through the
RSS2.0 feed.
You can leave a Response, or Трекбекови from your own site.
Prvi uvek ostaje prvi, jedinstven, sa posebnim mestom u srcu koje mu niko ne može oduzeti.
Аутор sanjarenja56 28 СР2009, 21:34