Сета.
Аутор behappy | 1 СÐ, 2009Сустигла ме је највећа дилема.
Да ли је боље бити злобан и борити се за нешто што желим, или одустати...?
Нисам ни сигурна да ли требам да се борим за нешто што је тако далеко, али ми је потребан. И нећу да га пустим другој. До краја крајева, и њој је далеко.
И зашто су људи зли, и боду ми очи изјавама љубавним, а знају да СВЕ ТО ВИДИМ!
Нећу да се свађам, нећу да се нервирам, али ме боли. СТВАРНО ме боли. И онда се као правим "нисам ништа видела", али јесам. Изнутра ме кида, а споља сам сва срећна...
Ма сад ћу ја да се вратим у мој колосек, већ сам живнула, али једноставно умирем кад се сетим шта сам имала...
Кад се сетим Карловаца, чесме четири лава, Дунава, Карловачке гимназије, кампа, кад се сетим ЉУДИ! Кад се сетим њега... кад се сетим наше собе, и тренутака када смо само лежали у истом кревету. Када смо се смејали глупостима, када смо трчали по оном пљуску, када смо се пењали до стражилова... Сећам се кад сам га први пут погледала! Он ме је видео у купаћем костиму, иако МРЗИМ да ме други мушкарци гледају. Заједно смо пливали, гледали телевизију до касно у ноћ... И шта је сада остало од тога? само успомена, и бол у грудима.