Сутра је нови дан...

 

Срећна сам. Али јако уморна...

Волим, и пишем за њега. Све ће то добити једног дана. Обећавам... 

Песма ме опчињава...

Враћам се из града са другарицом, и на једној од аутобуских станица- сиромашна породица. Жена која држи малу девојчицу у рукама. Малецка маше оцу који улази у аутобус, и он им маше, са женским ранцем на леђима. Претпостављам да живе тешко. Немају новца, али на њиховим лицима се виде искрени осмеси.
И питам се сад, шта ће нам палате у Њујорку, Чикагу, Москви, или било ком граду ако љубави немамо? Шта ће нам сво богатство света, ако немамо пријатеља, ако немамо особу са којом ћемо све то поделити?

Захављујем Богу на овако дивним пријатељима. Не би их мењала ни зашта. 

Моје мишљење је да љубав може да победи све. Ако имаш неког као прави осолонац, неког ко те воли, можете заједно кроз све проблеме. 

У животу је битно само волети...

 

Српску Теоретску гимназију овде у Темишвару, похађају ученици од 1. до 12. разреда. Нема нас баш пуно, али сасвим довољно за једну националну мањину. Поносим се својом школом. Пружа нам разне могућности. Као прво, професори су фантастични. Са обзиром да нас нема баш пуно, радимо више на часовима него што нам задају да кући бубамо, и не преоптерећују нас превише. Наравно, ко хоће учи, ко неће, не мора али лоше пролази. Дивни су професори. Екскурзије са њима никада нису досадне, и сасвим је нормално да за време одмора долазе да причају са нама о разним темама. Све нас познају одлично, и то ми се такође чини супер. Ок, има и оних професора које никада за време школовања нећете видети насмејана, али нећемо о њима. У школи ми се највише свиђа што нам се пружа прилика да видимо целу Србију, а такође и остале државе, и све то не у нашем трошку! Где то има? Ми ученици, наравно уживамо у тим екскурзијама од минимум три дана, па чак и до 12. Ове године смо били на 8 таквих екскурзија, (писала сам о томе). За сваког се нађе по нешто. Ту су такође и такмичења из Српског језика (или, како овде кажу, олимпијаде), на којима се могу освојити лепе награде. (Ја сам прави доказ за то :)) ) 

Настава се одвија на Српском језику, изузев Румунској и латинског (због професора који не знају наш језик). Све у свему, функционишемо као једна мала али организована заједница. Имамо око 250-ак ђака.

Данас, после три месеца одмарања били смо на свечаном отварању. Фалила ми је много та атмосфера. Заиста... И једва чекам да кренемо, да се загрејемо... 

Хвала Богу што сам у овој гимназији... 

Много је волим...

Босонога песма 2.

Поделићу са тобом

сва моја шашава здравља.

Заволи моју сенку

што се клати низ дан.

 

Сутра нас могу срести

понори или узглавља.

Лудо моја, зар не знаш:

дивно је немати план

 

Изиђи из тог детињства

као из старих патика.

Заволи мој осмех,

дубок као језерске воде.

 

Ево, и ја сам се изуо.

Под врелим табанима

растапа ми се асфалт.

 

 

Буди уз мене кад одем.

 

Мика Антић

 

Кренула сам новим путем. И невероватно ми је лепо. Сама. Наравно, пријатељи су ту, без њих не могу. Они су дивни, највећа моја подршка. Било је дивно и ово лето, изласци, кафе, лимунаде, музика, концерти, фестивал, путовања, дружења... море. Било је и заљубљивања, наравно неуспешног, и на крају још једно моје одустајање и нови пут. Само уживање. Сутра је још један нови почетак. Нова школска година. И сада могу рећи да сам спремна. Потпуно спремна, и срећна.

Нема праве љубави у овим годинама. Нема... И зато се играмо. Излазимо, певамо... уживамо. Доћиће љубав касније. Сада... сада су сви пролазни чини ми се... И лепи су... Неки су посебни. Заљубиш се као, и они оставе траг. И они се као заљубе. Али нешто гаси те "ватре". Зато знам да нема љубави сада. И леп ми је овај, онај ми је симпатичан, он је добар, онај тамо паметан... Све то прође. (ваљда) Изгледа да се мој принц још увек појавио није. Мада је могао он да буде. Стварно јесте. Али није хтео. И нећу ја у то да се мешам. Можда ће касније жалити што ме није желео онако како сам желела њега ја, Можда и неће. А и баш ме брига. Мој живот се наставља, воз наставља свој пут, и све наредне станице су прелепа места. Париз, Барселона, Рим, Лондон, Москва, Венеција, Мадрид, Праг, Беч... То ме сада интересује. И моје друштво. Ја могу сама, научила сам. Без мушкарца уз себе. И само се плачим да не постанем дивља. А уосталом, кога је бирга? Књиге. То је оно без чега не могу... А мушкарци... Дођу, и оду...

Пожалила сам се једном пријатељу, причала му о даљину која ми смета, и одговорио ми је :

"Далеко је Месец! А кад се воли, ни једна тачка на кугли земаљској није далеко"

Свака му част. Потпуно је управу.

Још увек сам срећна, само ме помало помери из колосека ... понекад. 

Али, живот се наставља, данас и сутра на фестивал, а у понедељак први дан школе...

Било би боље да је ту... 

Али није. И шта сад учинити?

Ја волим и одавде. 

 

 

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena zelja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je zelis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav no� u srcu,
a bojite se taj no� izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino zivi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.                            

Desanka Maksimovic

 

 

Гледала сам слике са венчања наших пријатеља.

Одувек сам ја маштала о себи у белом, и о момку који стоји поред мене. Али, увек је тај момак био неко непознат, неко измишљен, неко из снова.

Данас сам видела јасну слику твог лика уместо оног младожење и мене уз тебе. Деловали смо срећни. Ти си био онако шармантан, отмен у том црном оделу, фантастично ти је пристајало. То зато што си мој, волела бих те и да си изгледао било како другачије. А ја сам сигурно била срећна. Сигурна у себе, јер имам тебе као ослонац. Предивнабела венчаница... као из сна... локне које падају низ моје лице, и букет са цвећем у рукама. Какви осмеси красе ту слику...

Зашто ми се ово дешава? Питам себе сада. Јесам ја срећна... али толико сам се заљубила... све ми је равно... желим га уз себе више него икога пре.

И како би било да га поново држим за руку... 

Ја ЗНАМ... наша љубав срушила би све те километре... знам да бих могла...желим... али нешто се неда...

 

 

 

Достигла сам поново врхунац у срећи!

Јако брзо учим, и у последње време сазревам брзо.

Последњих месец дана скоро да није прошао дан да се не видим са друштвом. Данас сам била два пута до града. Прво са једном од три најбоље другарице, која се вратила са свог летовања из Грчке. Шетале смо, седеле, али највише причале.
После подне, изашла сам са друге две најбоље другарице. И све ситнице су ме опчињавале, чиниле срећном! Сада поново добијам крила!

Данас сам поново видела да живим у овом дивном граду, да ВОЛИМ! Да некоме значим. Колико само волим ове три девојке!... данас сам схватила да једва чекам да почне моја школа, коју толико волим, која ми је отворила толико врата у животу! Једва чекам... Да поново кренемо да путујемо, да се дружимо, да наставим да пишем... Толико ме радују похвале које добијам у вези књиге... Професорка српског језика ми је рекла да је одушевљена и да је два пута прочитала... Све ме то испуњава... 

Време које проводим по књижарама истраживајући неке нове светове, који ми дају инспирацију да створим свој, сопствени свет...

Ја не смем да се жалим. Ја сам срећна и ја волим. 

Учинићу све да тако остане.

Такође ме, ЈОШ срећнијом чини чињеница да сутра путујем кући у Србију на један дан, да поделим књиге пријатељима, рођацима... Само да их видим... да им чујем глас, и да стиснем зубе до следећег пута када ћу их поново видети. Много их волим, и носим са собом у сваки нови дан...

Волим......

 

Молим те, дођи.
Јер хоћу да овај дан поделим са тобом,
Јер нисмо шетали росном травом,
Јер никада нисмо брали заједно боровнице,
Јер желим да одгледам оне најлепше филмове са тобом,
Јер хоћу да стварамо нашу причу,
Јер бринем када не знам ништа о теби,
Јер су моје мисли заокупљене тобом,
Јер хоћу да моје снове претворим у стварност,
Јер желим да осетим мирис твоје коже,
Јер ми недостају твоје приче до бесконачности,
Јер желим да се твој песимизам посвађа са мојим оптимизмом,
Јер ти нисам рекла неке ствари, и сад чезнем да ти их шапнем,
Јер хоћу да ми објашњаваш све на онај твој начин,
Јер хоћу да заједно сањамо,
Јер ми је потребна твоја утеха,
Јер ти си једини који ме је видео да плачем,
Јер си ти моја прва и последња мисао у дану,
Јер само теби сам толико рекла,
Јер ти знаш да погодиш тамо где боли,
Јер зацељујеш све ране,
Јер очи моје само тебе виде,
Јер без тебе нема боје,
Јер ме је за све брига када ти ниси ту,
Јер су ме поруке излуделе и желим да те видим,
Јер са тобом је сваки дан славље,
Јер ми још увек у ушима одзвања твој смех,
Јер имам поверења у твој долазак,
Јер верујем у твој глас, Молим те дођи...

Не могу да поднесем када су људи хладни, немају осећаја за оно што се дешава. Мрзим хладноћу, и стварно је не разумем. У чему је штос, да када ти ја испричам све о својим осећањима ти кажеш "аха" или нешто у том стилу. Али, све у свему, има нас разних, и то је живот... 

Досадио ми је распуст, ипак желим да почне школа, да се дешава нешто ново... Желим да опет почну путовања, али то ће тек тамо после фебруара... значи ово је умирање за мене. Исти град месецима, иста дешавања... Ја живим од промена...

А у међувремену, волим....волим....волим...волим... (то ми никада не досади)

И... нећу плакати.

Кога је брига што други кажу да ниси посебан?

Они нису видели ону искру којом очи твоје светле,

Они не знају, онај шапат твој,

Од ког се сва најежим, узнемирим...

 

Они немају појма о љубави,

О духовитости у твом гласу,

Они не знају цену твог загрљаја...

 

Кога је брига за друге?

Други не знају да воле,

Не знају да љубе, док се очи не склопе...

 

Други....

Други нису видели твоје уснуло Анђеоско лице,

Нису миловали твоје руке умотане ...

Други нису осетили твој дах на свом врату,

И нису препознали ону чар у осмеху твом.

 

Нису други...И њима можда не значиш...

Можда им је чудно све ово...

А кога је брига...

Они нису...

Али јесам ја. 

И ја те волим.

 

Данас сам решила да се смејем.

Рођендан је мог малог "Брата"... Није ми брат, али га обожавам. Напунио је седам година, али мали зврк је паметан за 17. Поред два доста старија брата научио је многе ствари. Баш ме пита бака данас, хоће ли му одвести неког забављача, а ја помислим, "могао би он да забавља све темишварске забављаче". Луткица мала, обожавам га. Да буде он нама жив и здрав још дуго, дуго, дгуо... 

Данас блистам, само за њега...

Нисам тужна... док неко не спомене Карловце... :)

А и ОН ми се јавио, лепи сигнали... 

Волим...

:)))))))

Желим да ветром украсим твоју косу,
Да осмех твој украсим пољупцем,
Да се огледам у твојим очима...
Желим да ти покажем,
Сва моја осећања,
Да све на длан ставим...
Ти само бирај!
Све је ту, на моме длану,
И молим те пази...
Нећу да боли!
Само се смеј,
Твој осмех још увек,
Краси моја јутра,
Краси моје сне.

Хоћу да осетим,
Опет додир твој,
Да сва задрхтим,
Да моја крв полуди...
Желим опет, да стегнем руку твоју,
Да срце закуца лудо, и још луђе...
Још једном да лежим поред тебе, то желим!
Ал' од сада знам...
Желећу други, трећи и четврти пут!
Ја не знам да станем...

Јуче сам била јако лоше. Синоћ сам планирала да преспавам цео дан. И око поноћи ми се јевила другарица да данас идем са њом да обави неке послиће.

Помислила сам да је то одлична идеја, јер ће ми цео дан бити испуњен, и нећу имати толико времена да размишљам.

Помогло ми је. Нисам толико размишљала, и нисам плакала цео дан. 

Али се јесам променила. Несвесно, нисам се смејала као што ја то обично знам. 

Али ово се све дешава са разлогом. Ја учим из овога. Научила сам да могу да волим, и име М. ће ме заувек подсећати на једну дивну особу која је ме дигла до небеса, која ми је показала један нови пут, која ме воли, макар и као пријатеља. Подсећа ме на једно насмејано лице, које и поред толико проблема зна да се СМЕЈЕ, и никада се не жали на околности у којима живи.

Осећам се боље. Друштво увек помаже. Стварно их волим.

И њега волим. Нећу да лажем себе. И дубоко у себи, жељно ишчекујем тренутак када ће се наши погледи поново срести... 

Стварно сам планирала да будем добро. Али једноставно нисам успела. Од када сам се пробудила читам књигу, и слушам "Црвену Јабуку". Ништа не зна да дирне више од музике. И створила ми се слика пред очима. Осетила сам као да се један део мене откинуо. Као да је нешто нестало. И јако је заболело. 

Како је могуће, да ме је у једном трену толико дизао, да сам скоро дотакла небо. Знао је самном... Осетила сам се вољеном, и мислила да ме ништа не може избацити из такта. Никад не реци никад...

Већ у следећем трену, спустио ме је на земљу.

Није то љубомора, она је дивна девојка. То је само бол. То сам и ја имала.

Да ли сам негде погрешила? 

И тако ЗАИСТА саме од себе сузе крену. 

Карловци ми недостају. Недостаје ми све. Као да део мене умире... Желим да вратим време. Не могу даље. 

Не знам више у чему да нађем мотивацију, само знам да настаје један добар роман из свега овога..

.