Аутор behappy | 23 СÐ, 2009
Седела је сама на клупи у парку, и гледала како ветар односи опало лишће. Долази јесен. Ускоро ће и зима. Исто тако и у њеном срцу долазила је зима. Била је заљубљена. Али онда када је било најпотребније, он није био ту. Чула је само, као у сну да прелази њен праг и да је узима у наручје.
Била је усамљена. Ветар је почео да дува, а онда је стезала јакну јаче. Као да је осетила ветар да струји кроз цело њено тело.
"Волела бих да се деси чудо. Да се појави однекуд и да ме одведе из овог сивог света. Сивог без њега."
Почео је да пада мрак, а она се осећала све усамљеније. Одједном, неко ју је сасвим нежно помиловао по коси. Окренула се. Био је то он. Као из бајке извађен, стајао је баш ту пред њом. Помислила је да јој се причињава, те је још једном погледала. Да, то је стварно био он. Узео је њену руку у своју. Она се прилепила уз његово тело, и прошаптала кроз сузе: "Немој никада више ово да урадиш. Молим те не иди више."
Обрисао јој је сузе, и пољубио је. Стиснуо је руку јаче, и пожелео да никада не оде.
"Извини. Никада нећу отићи. Моје месте је поред тебе." Једва је изговорио. Сузе су га гушиле, али није смео да заплаче. То би га уздрмало. Волео ју је више од живота. Ни једну девојку није волео као што њу воли.
Загрлила га је снажно, као да се плаши да га не испусти. И кренули су да шетају кроз ноћ. Ноћ је била њихова. Нико им ништа није могао. Љубав је била јача од свега.
This entry was posted on 23 Септембар, 2009 20:25
and file under
Проза .
You can follow any responses to this entry through the
RSS2.0 feed.
You can leave a Response, or Трекбекови from your own site.
Behappy, kako ja obožavam ovakve romantične priče sa hepi endom :)
Аутор poluuspavanka 23 СР2009, 20:48Hvala za lepe emocije,draga.