Nedostaje mi. Žalim što je došao raspust, i sa sobom odneo drage ljude iz škole... Razume se, ne i iz mog života. Ali ponekad osećam, kao da ga nikada neću videti. Zašto? tako boli.
Kako znam da mi je stalo?
Nikada nisam volela niske momke.
On je nizak.
Nikada nisam volela momke koji se ne slažu sa mojim prijateljima.
On se ne slaže.
Nikada mi se nisu dopadali drski momci.
On je drzak.
Nikada nisam više želela da provedem sa nekim bar jedno veče.
Ne mora biti dodira, ne mora biti poljubaca. Samo da ga gledam. Da osetim kako diše, da ga posmatram iz svakog ugla... (mada se ne bunim ako bude i zagrljaja...i koji poljubac)
I opet se nadam... iako nade nema...
Sanjacu ga ja, još dugo... Postao je moja opsesija, i moja jedina misao...
Zamišljam idealan život. Zapravo, mislim samo na njega. Na ta dva oka, koja su se ugnezdila u moje srce. Ovoga buta, baš sam se zaljubila. Sva sijam. Plešem po vrelim temišvarskim betonima. Pevam note o ljubavi... Kao nikada do sada.
Razmišljam o tom "dečaku". O mom malom dečaku koji je završio gimaziju. Koji se sada nalazi na raskrsnici života. Ne želim da pogreši. Želim mu svu sreću ovoga sveta.
I kada nešto krene lošim putem, zamislim njegov osmeh, ćutim. Nasmešim se i sama.
Ne mogu da izdržim više bez njega. Ova ptica mora da izleti iz mojih grudi... NE MOGU!!! Dođe mi da vrisnem njegovo ime!!!
Dođe mi da ga iščupam iz svojih misli, i stavim tu negde, pored sebe. Makar da ga danima gledam...
A poželim da mu kažem šta osećam. Posle se osvrnem. Malo je vremena prošlo. 18. će biti 2 meseca. Ne mogu da mu kažem "Volim te" To je jako teško reći. Te reči se ne smeju prosipati.
"Ponekad je teško pronaći reči, jer onih pravih, tako je malo... pa zar su uopšte potrebne reči, da shvatiš da mi je do tebe stalo?"
A stalo mi je... neverovatno... Ne dam ga nikome... u mojim snovima je SAMO MOJ!!!
Danas je tacno dve i po godine od tatine smrti. Verovatno je zato cela nedelja bila glupa. Ali sam obecala da necu biti tuzna, i da cu zadrzati ono raspolozenje od juce. I uspela sam.
Bojim se samo, sve ove pozitivne energije, ove srece... Bojim se da se ne srusi sve ovo. Ali dok su tu oni koji me vole, necu pasti.
Da nije njegovog osmeha, mozda bih danas bila potresena. Ali, tata je sigurno srecan jer me vidi ovako lepo raspolozenu, ispunjenu i srecnu.
Da nema mojih prijatelja, mozda se nikada ne bih snasla ovde. Ali, oni su tu. Uvek kada je to potrebno.
Naucila sam da zivim za danas. I da sanjam o lepo sutra. Sanjalica sam velika, to mi niko ne moze oduzeti. Sanjam o svemu, o onome sto se mozda nikada nece i ne moze ispuniti. Ali ja sam nepopravljeni optimista. I ko mi sta moze?:) Samo napred, to je moj cilj. I volim ovaj blog. Stvarno ga volim. I bloggere! Jer mi daju neku snagu!
Osećam miris tvog parfema na mom vratu. Ceo dan blistam. Ulepšao si ga i ti.
Hvala Bogu, jer znam da se radujem tim malim sitnicama. Tim sitnicama, koje ulepšavaju moj život. Par tvojih reči, za tren su sagradili kulu moje sreće... Hvala ti B. ulepšavaš moj život. Ovih dana mi je sve tako ravno... Nije me briga što ne idem skoro u Srbiju, i što ne znam ni da li ću ići na more. Važno je to što je on tu. Što su ONI tu. Moji prijatelji. Moji pravi prijatelji, za koje sam sigurna da me vole, dokazali su to.
Dobila sam mnogo divnih poklona.Naravno, prijatelji su bili najlepši poklon. Između ostalog, tu je zalutao i jedan parfem, divan je. Dok god ga budem koristila, podsećaće me na sreću. Dobila sam ga od jedne meni veoma drage osobe, a podsećaće me na B. mislila sam na njega ceo dan, i poklonila sam mu taj miris.
Drustvo mi je javilo da ne mogu da dodju, ali na kraju kada sam se pojavila u tom lokalu, tamo je bila vecina njih, spremili su mi iznenadjenje. Bila sam presrecna. Dosao je i Bojan (doduse sa devojkom) a B. nije mogao da dodje. Ali kada mi je B. cestitao oko ponoci, suze mi se kotrljase niz lice od srece. Bilo je divno. Osecam se fantasticno, ispunjeno i srecno. Imam najbolje drustvo, koje zasluzuje svu ljubav ovog sveta. Bili su tu zimus, kada mi je bilo tesko, i sada su tu, ovim najsrecnijim danima...
Nemam reci da opisem kako se osecam... letim, cvrkucem... sijam...:)
Moj 16. rođendan.
Još uvek ne mogu da poverujem u tu činjenicu. JA imam 16 godina?! A kao da sam
juče imala 6, i dobila mlađu sestru (malog gnjavatoraJ )
Šta sam sve
uspela da uradim u periodu od 12.06.2008 do 12.06.2009.?
E pa ovako:
12.06.2008,
doselila sam se u ovaj čarobni Temišvar, (za koji sam tada mislila da je moja
nesreća), uspela sam da se izborim za štampanje svoje prve knjige, krenula sam
u prvi razred gimnazije, (ili ti ovde 9. razred) gde sam upoznala gomilu dragih
ljudi (takođe i gomilu onih manje dragih), počela sam da idem na
glumu-zaljubila sam se u glumu ;) Imala nekoliko predstava, vodila nekoliko
programa, učestvovala u projektu „Koliko Kosova u meni“, išla na 5 putovanja sa
društvom(svako je trajalo po tri-četiri dana), osvojila prvo mesto na državnom
takmičenju iz Srpskog jezika, ( samim tim sam sebi obezbedila letovanje u
Hrvatskoj, novčanu nagradu, i mnoge druge), završila prvi razred gimnazije
uspehom 9,67, zaljubila se... Mislim ja sad... ovo je najbolja godina u mom dosadašnjem
životu... Nazvaću je godinom uspeha... J
Ova godina mi je
pružila sve ono što sam želela.
Da li sam mogla
da poželim bolje društvo? Ne verujem. Ja ih obožavam. Osećam ono što osećaju
oni. Vidim ono što vide oni. I znam šta misle iako ćute.
Ne znam kako da
zahvalim Bogu što me je naveo na ovaj put. Zauvek ću biti zahvalna što me je
ipak naveo na Temišvar. JA OBOŽAVAM OVAJ GRAD! Ja ovde želim i da ostanem.
Prelazila sam preko trnja... ali sam uspela nešto...
Ne mogu da opišem
stanje u kom se nalazim. Neizmerno sam srećna. Srbija-neka ostane samo u lepom
sećanju. Posećivaću je, ali... ovde je moje mesto.
Nejlepši delovi
mog života do ove godine?
Imala sam jako
lepo detinjstvo, i sada, kada prevrćem slike u glavi, sećam se jednog divnog
dečaka, koji mi je bio najbolji drug. Mnogo sam ga volela, bili smo
nerazdvojni. U mom okruženju su uvek bili dečaci, nije mi baš prijalo društvo
devojčica. (Verovatno mi je zato sada fudbal omiljena zanimacija).
Zabavište i prvi
razred su mi bili dosadni, jer sam od tate, koji je bio pisac, naučila da piše,
i čitam. Tada sam bila jako srećna, jer sam dobila sestru, i vaspitačicu koju
sam ja želela. Dečije gluposti :)
Ludosti sa
društvom iz osnovne. Prva bežanja sa časova, prve ekskurzije, odrastanje...prve
ljubavi. Čenta. Jezero. Bilo je lepo... Ali sada živim za danas.
Behappz jača nego
ikada, pametnija nego ikada, iskrenija nego ikada, srećnija nego ikada,
samouverenija nego ikada, uspešnija nego ikada.
Pa napokon se
vratilo ono sunce koje je sijalo nekada.
Srećan mi
rođendan!!! Poželeću jednu želju. Ali nikome je ne smem otkriti. :)
Danas...Švrljanje po gradu sa društvom. (Koje obožavam)
Želim samo da zahvalim Bogu što me je ipak naveo na ovaj put, da se doselimo u Temišvar. To je bio pun pogodak. Dobila sam sve. Prijatelje sam stekla brzo, a volim ih neizmerno. A i ostalo je sve divno... :) Ali o tome u sledećem postu.
Dan težak. Ja u oblacima... (ali još uvek neraspoložena, a o tome ću pisati 13.juna), vreme-po mom ukusu previše toplo...
Nedostaje mi tata. U ovim velikim danima u mom životu.
Još 2 dana do mog rođendana. A meni ipak ne teče sve po planu, pa se nerviram, ali nije sve u mojim rukama. Samo da dođe taj petak, i da prođe. Nisam baš raspoložena za to...
Sreća u pozorište. Tamo bar živim ono što volim. Pobegnem na tren od svog života. (Iako mrzim one koji beže). Biće bolje, znam da hoće. Mora i meni da izađe sunce.
Tako me pogađa ova pesma. I vezuje me na prošlo leto, koje je bilo bolno... Ali volim ovu pesmu! Koja inače ne pripada pravcu muzike koji ja slušam... Ali ova pesma :'(
Tako mi je bilo teško da se odvojim od njih, a poznajem ih samo godinu dana. A oni su bili zajedno od prvog razreda. Danas su završili gimnaziju. Dvanaesti razred. Mnogo smo bili vezano za njih. Ekskurizije, olimpijade, školski odmori... Uvek sa njima. To jest sa nekima od njih. I činjenica da odlaze, ostavlja bol u grudima. A zamislite samo kako je njima? Posle 12 godina, moraju da kažu prvo "Zbogom" jedno drugom. Suze. Iako svi obećavaju "NEĆU PLAKATI", posle prvog pevanja "A sad adio", svi već brišu suze.
Biće pusta gimnazija bez njih. Bilo je tako divno sa njima... Pa tamo imam nekoliko najboljih prijatelja!!!
Preostaje mi samo, da im poželim sve najbolje, i da ih ponekad put navede na našu gimnaziju. A mi ćemo ih zauvek čuvati u srcima...
Razmišljam. Moram da reskiram, da pređem preko svega, da bih ga pozvala na svoju malu proslavu 16 rođendana. Ako sasvim slučajno ne bude mogao da dođe, moram da preživim. Nju da zapostavim. Ako bude mogao da dođe, ona će postaviti 1001 pitanje: "Šta ti tražiš na NJENOM rođendanu? Zar ne znaš da sam ljubomorna na nju?" Sigurno tako nešto, taj stil. Moram da zaboravim i na svoj ponos, i na svoju čast. Samo jedan poziv. Neće ništa promeniti u ovom svetu, ali će meni mnogo značiti. Promeniće jedan dan mog života. Ulepšaće ga. Nadam se, a znam da njihovo vreme još traje. I sa suzom u srcu, a osmehom na licu, pričam sa njom, kao da nikada ništa nije bilo, kao da nikada nisam ni volela njenog dečka, kao da nisam spremna na sve, samo da bude moj. I ona tako, sa smeškom na licu "Pa kako si mi mico? Jel bio dobar Bojan kada ste bili na toj i toj turneji?" Ja, naravno, ne odajem Bojanove tajne (Gospode, pa ja volim njega, ne nju!) "Da, da, naravno da je bio dobar. Nema potrebe za tolikom ljubomorom" odgovaram. Ali mislim i znam drugačije...
Pa sam Bojan mi je rekao da je ljubomorna na mene... i čemu sva ta patetika? Danas te volim, a sutra ću te mrzeti...
Zašto devojčice, devojke i žene, maštaju o ljubavi? O danu kada će stati sa voljenom osobom pred oltar, u venčanici koja je lepša nego bilo koja druga. Čini mi se, kao veoma važan dan u našim životima... ali nekako, uvek će nam venčanica biti bitnija od restorana, i torte. Takve smo mi... Volimo i kada to nije potrebno, želimo i kada je sve izgubljeno...
Behappy se oseća čudno ovih dana. 12. juna mi je rođendan. Ja-nisam raspoložena za rođendan. Nimalo. Dođe mi da promenim kalendar na oktobar (vreme i ovako više liči na oktobar nego na jun) i da odem negde... daleko... Na primer u Indiju. Indija je čarobna. Iako svi misle da je siromašna zemlja. Ima neku draž koja me privlači... Ili možda da se prekrijem preko glave i prespavam taj datum. Ne znam šta mi je. Ne želim da odrastem.
Mala matura. Poslednje radosti sa društvom iz osnovne škole. Bili smo tako tužni što se rastajemo. Bilo je sve bolno. Za nekoga, to su bili prvi rastanci. (ne i za mene)
Devojčice, prvi put tako elegantne, dostojanstveno ulaze u salu gde će se zabava održati. Dečaci, ponsni, lepši nego ikada.
Ponosni roditelji sede za stolom, i čekaju da njihove princeze i prinčevi dobiju svedočanstvo o završenoj osnovnoj školi. Prvi korak u njihovim životima. Obećavamo svojim srcima, da suza neće biti. "Viđaćemo se često"-govorimo jedni drugima. A moje srce zna, neke od njih, možda nikada više videti neću.
A bili smo, tako povezani. Prolazili smo kroz vatru i vodu zajedno. Ukori nastavnika, prve ljubavi, sportski duh... sve smo delili. Smrt nekih dragih ljudi... uvek smo bili zajedno. Ali rastanak... to je činjenica.
I to matursko veče... pamtim... bilo je čarobno.
Nije prošlo puno vremena. Samo godinu dana. Ali sve se promenilo.
Više nema onog, složnog 8-1. Sada smo svi srednjoškolci. Svako je svoj put izabrao. Neke zaista nisam videla godinu dana. (Ili sam ih samo pozdravila u prolazu, kada sam se vratila u rodno mesto). Sada živi svako svoj život. Sa novim ljudima, u novim mestima. U mojoj blizini više nema nikoga od njih. Svi se nalaze daleko od mene. Ponekad se tih 200 kilometara čini kao 2000.
Ali, ne žalim se. Pronašla sam se u ovom životu. Morala sam... Prijatelji iz srednje... drugačiji su nego oni iz osnovne... Oni su sada tu. Sada kada, su mi prijatelji najpotrebniji.
A ovi iz osnovne... Jako malo njih, i dan danas nazivam PRIJATELJIMA...
Čini mi se da sam se preselila na ovaj blog. Mama me često zapitkuje "Šta opet kuckaš? Novi roman?" A ja... sramota mi je da kažem koliko sam se ulenjila što se mojih knjiga piše. Taman se dohvatim jedne knjige, pišem, mislim: "Ovo će biti pun pogodak". I onda dolaze nove obaveze, ja na knjigu moju i zaboravim. I iz tih obaveza, rode se nove ideje, ali nemaju veze sa skoro započetim delom. I sad opet, planiram da pišem nešto. Ali znam da će mi nešto drugo pasti na um. Ne znam da razvijam detalje. To mi je veliki gubitak.
Razmišljala sam o svojoj budićnosti. I znate kako sam videla sebe? Glumica i spisateljica. Čini mi se idealno. To je ono što ja želim. Ostalo će se samo rešiti...
