Јесен. Он. Ми. Све.
Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2010НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА
Велимир Рајић
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!
Честит'о сам ти. И ти рече "Хвала!" ...
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп'о расу?
Ал 'не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива ...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!
Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.
И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!
Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.
И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива ...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!
Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис'о њој, к'о жени,
Нек 'мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!
Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И сапутаце вецно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!
И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!"
Не знам. Зашто после сваког лета мора да дође једна јесен, суморна и тужна. Тешка. Кишовита... Јесен која пере успомене, која покушава да их обрише са лица земље..
Али оно што знам, чувам у себи.
А то је, да поред тога што сви мисле да сам егоиста (или велика већина), ја први пут могу да кажем да сам нашла неког због чијег бих одласка патила.
До сада нисам знала да патим за мушкарцима. Два дана, три.. А сада је нешто другачије.
Дошла је јесен.
Живот се закомпликовао. Долећу увек нове особе на плато животни, а старе се губе..
Јако мало особа остаје ту.
Онда схваташ за кога се вреди борити, а ко, пак, није за тебе.
Дошла је јесен, а јесен ми обично тешко пада. Притиска ме јако.
Сета ми се улива у вене и то не могу да игноришем.
Да ли је то можда због поновног одласка у Србију, проласка поред болнице и одласка на гробље.. то не знам.
Али знам да сам тада пожелела да имам нечију руку у близини, коју могу да стегнем.
Да зажмурим.
Да прогутам кнедлу и да се пробудим са замагљеним очима.
А уствари су ми очи биле замагљене од суза.
Зашто је морала да дође јесен?
Smena proleca i jeseni cini nas iskusnijim i jacim. :***
Аутор Mira kuglof 05 ÐÐ 2010, 21:58