Мисли по асфалту разбацане.
Аутор behappy | 24 ÐÑ, 2010- Буди се још један нови дан. Једнако леп, једнако другачији. Поново обећавам да ћу га проживети, да ћу сањати и да ћу бити срећна.
Ускоро ће сунчеви зраци додиривати моју препланулу кожу. Ускоро ћу пожелети сестри "добро јутро".
Пожелећу да то пожелим и њему. Али нећу смети.
Вечерас ме је једна веома драга особа научила важној лекцији:
Живот је кратак и не сме се страховати. Губићемо и разочараваћемо, али идемо даље.
Па зар нисмо и до сада губили? Чак и оне најдрагоценије ствари.
Зар се нисмо разочаравали?
Али, такође смо и добијали. И волели. И били срећни.
Са жељама је увек тако: Не треба плашити се када крећемо на пут за остварење истих. Треба се борити да се остваре.
Имам неколико зацртаних жеља, које неће сигурно, само остати речи на папиру.
Колико човек може да поднесе, нисмо ни свесни, док не окусимо.
Дошло је време да поново погледам живот у очи. Да поново заволим свим срцем.
Ово је дефинитивно моје лето из снова.
Научила, видела, упознала много људи, схватила. И срећна сам.
Да, срећна сам у својој кожи обичне девојчице.
...U svojoj koži neobične i drage devojke...koja se sprema za put u Pariz!
Аутор sanjarenja56 24 ÐÑ 2010, 10:33