Сутра је нови дан...

Сунце је тог дана обасјавало сваки делић улице. Облака није било, а небо је ширило најлепше нијансе плаве боје, која се преливала у љубичасту.
Низ широке булеваре, ширио се мирис тек процветалих ружа.
На солитеру, двоје људи.
Он премотава филм већ Бог зна који пут у глави. Размишља, боли га, бори се са самим собом.
Скоро је преживео две операције ноге. Једва се извукао.

Малени дечак. Тек му је неких пет година. У влажном песку гради кулу. Скоро је при крају. У једном моменту, тетка га узима у наручје, а сузе су јој већ исквасиле лице. Дечак је збуњен, гледа уплакану тетку, окреће се ка кули, али је руши ветар. Исто тако се срушио и остатак његовог живота.

Петар гледа у парк који је посећивао са Маријом. Тамо су се први пут срели, када је он још био у колицима. Она му је дала снагу да поново стане на своје ноге. Шта ли се пореметило у свему томе?
Марија ћутке јеца, стојећи на десетак метара од њега.

Први родитељски састанци, али без родитеља. Тетка му организује живот, тетка је борац. Труди се да га учини срећним, али он то не може.
"Зашто ја немам маму и тату као сва друга деца?" Невино питају његове плаве окице.
Тетка не може да одговори. Речи су јој се заледиле у грлу и не могу да излете. Али јој се кроз главу врта слика оне саобраћајне несреће.

"Петре, у име оних ситница које смо делили... у име онога што си од мене направио! Молим те, немој да ме остављаш саму. Ти си добар, разуман човек. Ти можеш ово да прегураш! Заједно ћемо ово прегурат, обећавам!  Дај ми руку. Немој да идеш." Изговара Марија, а у гласу се препознаје несигурност и велика доза страха.

Његова мала матура. Сам је. Тетка је оболела од рака дебелог црева и већ месецима се лечи. Музика је прегласна, он не може да се забавља. Мисли су му далеко од свега тога. Он се бори, али није сигуран да ли ће издржати.

"Сјети се како смо умијели да се смијемо! Сјети се. Шутала сам и гледала твоје напаћене очи, али сам знала да у њима има мијеста и за мене! Петре, послије толико месеци, убиједила сам се да јеси сретан. Зашто сад ово радиш?" Грца, гуши се у сузама Марија, док покушава да остане прибрана.
Он ћути. Метрима далеко од ње, окренут леђима. Сутон је. Сунце већ нестаје, ускоро ће мрак. Он гледа у пролазнике који јуре за својим животима, а уствари нису ни свесни да су одавно изгубили контролу над истима.

Трећа година гимназије, '91. година, рат. Повређена му је нога и принуђен је да напусти родни Вуковар. Иде у непознато, оставља оно мало људи којима је био драг и сам мора да се избори за парче свог сунца. Тамо далеко, остају само гробови, људи више нема.

"Нијеси ли рекао да сам ја твоја? Твоје једино? Ништа се неће ријешити ако се сада бациш. Што желиш чути? Да си ми потребнији него вода, крух и сунце? Јебеш ногу, она ће се заљечити. Живот је то, Петре. Кроз живот се не корача два пута. Неки ноктима гребу молећи за још један дан, а ти би твој скратио?" Она успева да се смири, али тек сада схвата колико је битно да је послуша. Жмури. Отвара очи. Он се ближи ивици.
"Петре!" урличе из свег гласа.
Али, било је касно.