Ветру у инат
Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2011- Једно питање ми се дуго мотало по глави, а одговор нисам могла да добијем.
Покушала сам да га потиснем, негде дубоко у себи, али није то тако лако са питањима.
Док не добијеш комплетан одговор, не смириш се.
У суботу ми се јавио, питао како сам, чисто да провери да ли још увек дишем.
"Јеси ли срећан?" Питала сам. И још док сам писала те речи, знала сам да морам да му верујем. Желела сам да чујем позитиван одговор, више него што сам желела сунца.
То би ме, можда, коначно отерало из његовог живота.
Помисао да има ону малу девојчицу и срећан је са њом.
Ко сам ја у целој тој причи? Плус, који виси у ваздуху.
Прошло ме је разочарење, па чак и онај бес, и једино што ми преостаје је туга. Којом заливам своје шашаве мајске дане.
Највише пецка то што се све десило брзо, неочекивано. Таман сам се одлепила од његовог загрљаја, наставила да маштам о потенцијалној заједничкој срећи.
Ја престајем да му се јављам, боримс е са самом собом да не причам цео дан са њим.
Али се он јавља, пред само гашење дана: "Јеси ли добро? Ниси љута, зар не?"
Замишљам његову тршаву косу. И замишљам како ће опет да се врати... У дну улице, дечак ће свирати покварену виолину. Мрак ће грлити зелено кестеново лишће. Ми ћемо ходати једно уз друго, уз гласни смех. Обе душе биће пресуте питањима, али се ни једно од нас неће трудити да их изговори.
Сва одустајања, тада ће се исплатити.
Бар сам научила свашта из овог. Ваљда је ово била најпоучнија година до сада. Ко зна?
http://www.youtube.com/watch?v=ZbfMX-3qH8Y
Аутор unajedina 16 ÐÐ 2011, 12:57