Сунцокрети
Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011Нема спавања, ни предаха, ни места за обичне мисли. Она мучи себе, убија своје тело на сунцу.
У башти проводи цео дан, капи зноја јој спирају прашину са леђа. Кажу да та пријатна бол прикрива ону већу, која тиња унутар ње.
Ћутња је прегласна, тишина одзвања на свим звучницима.
Она га осећа. Његов глас јој још увек одзвања у ушима.
"Ти си моје песме стих" спушта јој се низ усне. Решила је да то буде наслов њене нове књиге.
За сва она осећања која је пробудио у њој тај Словак.
"Бар знам да сам жива." Помисли она.
Кроз маглу види онај багрем у цвету који шири свој мирис, стегла је чврсто његову руку и упутили су се ка цркви. Тамо где ће заувек да се вежу један за другог. Али, слика се ломи, као сложена слагалица. Нажалост, кроз време, неки делићи ће се изгубити.
Оне две пузле, са твојим плавим очима, заувек ће чувати у џепу свог срца. И причаће о њима, са неком необичном тугом у очима и препознатљивом сетом у гласу.
"И зашто и одакле сва ова туга, сада, мала?" Питате се.
Јер сам у његовим очима пронашла мирну луку о којој сам сањала још као мала.
Јер сам у његовим рукама нашла топлину и мир који ми је био преко потребан.
Зато што ја више нисам ја, без њега. Без његовог пријатељства и љубави коју ми је давао у плитким кашичицама.
Ево, опет ме слама свакодневно, када започиње конверзације са мном.
Његов словачки акценат ми милује косу.
И не, нећу те заборавити.
Ти си моје најлепше поље сунцокрета!
Или сам можда, ја сунцокрет. А ти си моје сунце.
Сваки пут када се склониш, почињем да тонем у своје поље туге.
Prelepo opisana ljubavna prica, i prelepa pesma ! Obe mi dotaknuse srce. Hvala ! Ljubim!
Аутор nesanica 15 ÐÐ 2011, 02:23