Срце на пола
Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2011- У пукотинама асфалта, остали су заробљени моји снови. Сузама се преливају и бетонирају, попуњавају те празнине.
Бесконачно небо се у недоглед простире, а његово плаветнило ме подсећа на нечије очи.
У длановима ми се оцртавају ликови оних који су се одавно изгубили у том небеском плаветнилу.
Губимо људе, као што се у јесен губи цвркут врабаца низ шор, а уопште нисмо ни свесни колико мале ствари значе у овим нашим јефтиним животима.
Удишем мирис предивног багрема, али ми нека носталгија разбија душу. Живот више није мед и млеко. Тек понекад, ради себе, убацим по коју коцку шећера, да засладим ту кафу живота.
А када се изгубим у размишљањима, када ме машта призове, онда изгубим појам о реалности. Све је другачије, идеално, нестварно и тако далеко. Неоствариво.
Не могу да вратим оне који већ годинама труну, далеко од мене. Да их тргнем и замолим за савет.
"Куда да кренем, гладан и мокар?"
Који је мој пут? Пут срца. А лице, од шамара затрепти и неће да прати тај пут. Зато што је свесно да га ускоро чека финални ударац.
Јако ме болиш, неописиво ми недостајеш, нереално си близу, а ваздух који удишем има твој мирис.
E pa kad vidim tog Slovaka popricacu malo sa njim,ne moze zbog njega ovako tuzni postovi da se pisu.Cim ti zbog njega nisi "Behappy",znaci da nije pravi.To je sva mudrost malena.
Аутор unajedina 13 ÐÐ 2011, 11:34