Сутра је нови дан...

У пукотинама асфалта, остали су заробљени моји снови. Сузама се преливају и бетонирају, попуњавају те празнине.
Бесконачно небо се у недоглед простире, а његово плаветнило ме подсећа на нечије очи.
У длановима ми се оцртавају ликови оних који су се одавно изгубили у том небеском плаветнилу.
Губимо људе, као што се у јесен губи цвркут врабаца низ шор, а уопште нисмо ни свесни колико мале ствари значе у овим нашим јефтиним животима.
Удишем мирис предивног багрема, али ми нека носталгија разбија душу. Живот више није мед и млеко. Тек понекад, ради себе, убацим по коју коцку шећера, да засладим ту кафу живота.
А када се изгубим у размишљањима, када ме машта призове, онда изгубим појам о реалности. Све је другачије, идеално, нестварно и тако далеко. Неоствариво.
Не могу да вратим оне који већ годинама труну, далеко од мене. Да их тргнем и замолим за савет.
"Куда да кренем, гладан и мокар?"
Који је мој пут? Пут срца. А лице, од шамара затрепти и неће да прати тај пут. Зато што је свесно да га ускоро чека финални ударац.
Јако ме болиш, неописиво ми недостајеш, нереално си близу, а ваздух који удишем има твој мирис.

Не желим да причам о теби. Зато што желим да заборавим све.
Али не могу да забраним себи да мислим. Да мислим о теби, да гледам слике, да прелиставам успомене у својој глави.
Кажем: "Нећу више да размишљам о теби."
Не размишљам ја, то слике саме навиру.
Сада сам у фази када ме све подсећа на тебе. Мелодије најлепших песама.
Данас, када се онај дечко у позоришту представио и када сам схватила да се исто зовете, желела сам да пропаднем у оно седиште.
Да нестанем.
Да никада ништа више не осетим.
Свет је срећан што си коначно пронашао некога. Што ниси сам.
Понекад ми се чини да ми се смеју у лице.
Само не могу да не пишем о томе, полудећу. Осећам да ћу почети да плачем и да нећу никада престати.
И љута сам, али немам право на љутњу.
Осећам као да ће ме сломити најблажи ветар који пирне.
Зауставите ветар!

Једино што се питам је: Да ли си срећан?

”I didn’t plan on falling in love with you, and I doubt if you planned on falling in love with me. But once we met, it was clear that neither of us could control what was happening to us. We fell in love, despite our differences, and once we did, something rare and beautiful was created. For me, love like that has happened only once and that’s why every minute we spent together has been seared in my memory. I’ll never forget a single moment of it.”

Пролазе дани. Корачам свежим асфалтом, мисли су ми ускомешане. Тешке, пуне недеље пролазе.
Од силних проба сам била скроз збуњена, уморна, што понекад добро дође. Кажу, "Немаш времена да размишљаш о глупостима".
Истина.
Испити скоро прошли, неосетно. Премијера једне представе.
Ево нас, скоро пола маја отишло и никада се неће вратити.
Шта ће ми, ког ђавола, слободно време?
Да уђем на онај сајт, да видим како је он срећан са другом?
Да угасим и последњу наду за нас, коју сам толико чувала... и поред свих:
"Знаш да нећете бити заједно", ја сам веровала.
Наши заједнички пријатељи ме питају:
"Јеси ли видела?" "Предпостављам да си већ чула шта се догодило..", "Баш ми је жао због тебе".
Ок. Нисам умрла, жива сам. И не, не планирам да сечем вене. Нити да се бацим у реку.
И која је поента сада?
Зашто ми то ради сад? Тражи ме нон-стоп, правећи се да је све у најбољем реду. Испитује, добија кратке одговоре, али не одустаје.

Надам се да си срећан са њом. Чак иако је дете! Дете! Седми разред... А ти ћеш на факултет ове године.

Кажу, неким људима је суђено да се заљубе једно у друго, али им није суђено да буду заједно.
Тешко ми је да признам себи да не смем више да се враћам на већ исписане странице, али ништа ми друго не преостаје.
Толико ваљда, ценим и ја саму себе.

 

Примила сам данас писмо.
Онај осећај када га отвараш, читаш, осмех ти се шири по измореном лицу, после препуне недеље обавеза.
Онај осећај када тонеш у те речи, топиш се међу њима. И коначно се мој сан остварује-за трен се пребацујем у 16. век.
Осећам ону чежњу, када је мушкарац у рату, она га чека. Или бар чека његово писмо.
То је писмо које ће променити многе ствари.
Исто је и код мене. То писмо, његова слика са поруком...  Зашто су нам неке особе сво време пред очима, а ми их не видимо?
Ја сам сломљена од умора. Не знам да ли сам спавала 15 сати целе недеље. Али те речи ми не дају да заспим.
Касније, причамо, али овога пута интернет. Толико носталгије, емоција, а ни речи о осећањима. То су наша филозофирања и концепти о животу, које само ми разуемемо. Наша психолошка размишљања. И колико смо, уствари, исти, толико смо различити.
Он не хвали људе, а мене је тако уздигао у својим речима, да немим за трен.
Његов проблем је што је другачији од свих мушкараца. Он је прошао кроз живот, а млад је. Убраја се у неколико најинтелигентнијих особа које знам. Са њим не можеш да се играш. Не може да буде све обично.
И управо то је оно најлепше код њега. Што је посебан. Другачији. Јединствен.
И то схватам тек вечерас. После оног писма.
После 5 сати разговора. Обичне приче које су тако специјалне, ако се анализирају.
Није потребно рећи: Ја осећам нешто према теби.
Чини ми се, понекад, да се такве ствари читају између редова.
Највећа истина је, да је он Павле из моје приче "Сачувани од заборава."
Почећу да се бојим. Јер прича почиње да добија смисао и у реалности.

Дискутујем са баком. Причамо о разним темама, потпуно обичним. Стижемо до факултета, до онога што ме чека за годину дана. Већ позната прича, хоћу да студирам језике, помињем јој да бих волела да одем у Букурешт. Немамо новца, знам. Треба плаћати стан, трошкове. А већ сам навикла на овај скромни живот. Бар ме је научио да желим мање и да делим све са сестром.
"А шта ће Словак да упише?" То је та болна тема коју нисмо требали да отворимо. Причам јој да долази на географију-енглески овде. Да ће ми бити ближе.
Она не зна какви су наши односи. Осећам потребу да јој отворим душу. Осећам да мора неко да ме саслуша иначе ћу да експлодирам.
"Баба, а знаш, он није мој дечко. Ми смо само другари... и ја... њега нервира када причамо о могућности да се деси нешто више."
"Је л' то значи да неће да будете заједно?" Пита ме уплашено.
"Да. То значи. Али ја му никада ништа нисам тражила. Ја сам била срећна само када причамо... када ме ухвати за руку, када ми поклања пажњу, када ме назове. Мени је то било довољно. Никада га нисам молила да осећа исто оно што осећам ја. И жао ми је што га мучим са овим. Нисам тражила да ме пољуби. Мени је ово више од оних обичних веза које се заснивају на пољубцима. Ја не тражим то. Баба, а је л' тако да нисам ја крива, кажи да нисам. Кажи да нисам ја изазвала ова осећања."
"Ниси ти крива, душо. Али зашто неће да будеш његова девојка?"
Свесна сам да никада неће бити ничега међу нама. Сурова истина је да је прошло годину дана. Да се издешавало превише тога, да смо умешали и трећу особу у то, да сам летос изгубила најбољу пријатељицу и да је он био моје све. А код мене се осећања нису нимало променила. Увек ме је убеђивао у друге ствари. Али оно што дубоко у себи мислим, јесте да је њему ипак битан и физички изглед. Иако то никада није напоменуо.
Мој физички изглед није баш за похвале.
Признајем то баки.
"Ти знаш да те ја стално критикујем када пеглаш косу или када ти нешто не стоји добро. Никада не говорим нешто што не мислим. Али ти си лепа! Само да скинеш коју килу. Ти зрачиш. Кад се насмејеш, сви смо срећни."
Очи ми се пуне сузама. И њој.
"Баба а шта је ово што ја осећам? Јеси прошла кроз то."
Прича ми о њеним искуствима и на крају закључује:
"Ти њега волиш. Чула сам од тебе приче и о другим мушкарцима, али о њему причаш другачије. "
"Посвађали смо се прошле недеље. Сазнао је да сам на олимпијади писала о њему и..."
"Зато си била нерасположена?"
Климам главом.
Сада већ кроз сузе питам: "А када се ја једном удам, како ћу... како да причам са децом а да га не поменем? Кад је тако био..." Сузе ме већ гуше.
Она ме гледа тужно и додаје:
"Нећеш причати деци о њему. Ћутаћеш и када дођу моменти носталгије плакаћеш, као сада."
Грлим је за лаку ноћ и одлазим у собу.
Ево, ни сада не могу да се отарасим тих мисли. И зашто, поред свега, не могу да избацим ону наду из моје главе? Када већ знам да нема ничега.
Онда сам се подсетила оног нашег последњег загрљаја.
И знала сам да је он говорио много више од речи. У њему се скрило сво недостајање.
И од данас, више не тражим речи.

Помирила сам се са Словаком. Ово је било пар најгорих дана ове године. Плакала сам свакодневно, и урадила оно што никада не радим: била спремна да урадим било шта, само да све буде као пре.
Признао ми је касније, да ни он не би могао да настави без мене.

Свима се дешавају размишљања на тему прошлости. Када склапамо коцкице у глави, постављајући питање: "Јесам ли погрешио?" истина је, у већини случајева не постоји шанса да се вратимо назад. Талас нас вуче напред. Моменти туге понекад нас пробуде из стварности. Важно је опстати на палуби, борећи се са животом који смо сами изабрали.
Он је одувек био поносан. Због тог поноса ју је изгубио некада давно. Од кад се удала за Павла, била му је ближа него пре. Највише га је болела она срећа у њеним очима, у сваком њеном покрету. Када је видео да је сигурна уз Павла.
Пожелео је милион пута да изгази речи које је некада тако сигурно изговорио. Пожелео је да налупа себи шамаре. Али ништа је не би вратило назад. Почео је да верује у судбину.
Исто као што се она месецима, годинама надала да ће бити његова, тако се он сада надао. Неким немогућим стварима, за које је и сам, у дубини душе, знао да се неће остварити.
Када је на свет дошао њен дугоочекивани син, знао је да је више никада неће имати.
Виђао их је, касније, како излазе са њим у шетњу. Они су били оно што он никада неће моћи да има са неким другим, осим са њом. Били су сретна породица.
Анкица се бојала њега. Зато што је знала да ће заувек да га памти. Иако није за њу учинио ни пола ствари које је Павле учинио.
Тај Павле, убрзо је постао за њу нешто узвишено. Открила је оазу доброте у њему. Пошто је постао свештеник, заједно са Сергејем, њиховим сином, присуствовала је свим недељним литургијама.
Када је Сергеј порастао, многи су се чудили лепоти његових плавих очију. И како то да дете има плаве очи, а оба родитеља зелене?
Анкица је то примила као знак од Бога. Вечно подсећање на њега, пријатеља његовог оца. Плавооког момка због ког је његова мајка побегла у други град на студије. Да није било тог плавооког дечка, можда се Анкица и Павле никада и не би срели.
Молила се Богу, гутала сузе.
"Сачувај ме, Боже. Не допуштај да поклекнем пред овим искушењима."
И заиста јој је помагао. Не само Бог већ и њен супруг. Чувајући је на својим длановима, и била је вољена као мало која жена.
Једне вечери, када је њихов мали Анђео утонуо у сан, легла је у Павлово крило и знала је: Ово је живот о ком је сањала.
"Хвала ти за све тренутке искрене и потпуне среће. Хвала ти за сва твоја одрицања. Хвала ти што ме разумеш и волиш као нико други." Рекла је, док јој је глас подрхтавао.
Стегнуо ју је у своје наручје.
"Анкице, ја разумм твоју бол. И видим када ти туга замагли очи. Али твоја храброст да останеш уз мене, да ми родиш сина првенца, да ме заволиш ипак, на неки начин, ме је одушевила. Можда га ниси заборавила још увек. Можда га никада нећеш заборавити. Можда ће те Сергејеве очи стално подсећати на њега. Али то што си остала моја, сама та чињеница, тера ме да те волим. Да се заљубим у сваки делић твог тела и твоје душе."
Анкица је заплакала. Кажу, они који воле, познају све покрете и осећаје вољене особе. Иако никада нису причали о Њему, Павле је видео оно нешто.
Касније је на свет дошао и други син, Михај. Изградили су своју оазу и сваки дан улепшавали осмесима. Љубав их је терала да истрају.
Анкица је бежала од своје прве љубави као од најгорег непријатеља. Тако је то са првим љубавима. Никада се не зна када ће да пробуди осећаје у нама.

Умрла је када су деца већ стасала за женидбу. Мајку никада нису успели да преболе, зато што их је учила најлепшим стварима. Павле се заклео да неће никада тражити друге жене и спомињао ју је, до судњег дана у својим молитвама. Анкица је обележила његов живот, извезла га сребрнкастим концем, који људи називају љубав. Подарила му је разлог због ког се и у наставку треба борити: Сергеја и Михаја. Дочекао је да види своје унучиће, а касније га је Бог позвао. И опет су били заједно. Тамо више ни смрт није могла да им прети. Тамо ће заувек остати заједно.

 

 

Кажу да се од самог рођења спремамо за само једну ствар-за смрт. Рођени смо да бисмо тако завршили једног дана. А док чекамо исту ту смрт, спремамо се за многе друге ствари. За рођендане, матуре, дипломирања, свадбе, крштења... То је исписано у нашим главама, као неко правило које следимо. Али свака судбина је резервисала нешто посебно.
После дужег периода проведеног у Павловом наручју, Анкица је по први пут пожелела да постане његова жена и пред Богом.
Павле је о томе одавно размишљао, али није желео да је плаши својом озбиљношћу.
"Јеси ли размишљао о нашој будућности? Где видиш себе после неколико година?" Упитала га је.
Као да се уплашио. Занемео је за тренутак, окренуо се ка њој и тада су се њихове зелене очи среле. У стомаку су се пробудили најлепши осећаји. Припадали су једно другом од првог дана.
"Желим да те узмем за руку, да напустимо овај град, да одемо у мој родни град и да се венчамо. А шта нам будућност спрема, то ћемо сами видети." Изговорио је, загледан у њу, девојку коју је заволео и против своје воље.
"Шта ти желиш?"
"Ја желим да поштујем твоје снове."

Убрзо су се преселили у Павлов родни град. То је уједно био и родни град онога због кога је једном давно побегла од свог живота. Поново јој се враћао у мисли, али није дозволила себи ништа више од питања: "Да ли је ожењен? Да ли је овде или у мом граду? Да ли ме се понекад сети?"
На дан њеног венчања, када је изговорила то судбоносно "Да", у које је била сигурнија него у било шта друго на овом свету, пред свим тим драгим лицима која су одисала срећом, видела је још једно познато лице.
"Напокон." Уздисала је мајка.
Сестра је сијала од задовољства.
Најбоља другарица се од тог дана називала кумом.
А он је стојао, посматрао све. Гледао је у тој белој хаљини и изгледала је онако како ју је одувек замишљао. Са белим ружама у руци, чипканим рукавима и најлепшим осмехом на лицу.
Једина разлика између његових снова и реалности, био је онај који је стојао поред ње. То није био онај из његових снова. То је био његов најбољи пријатељ из детињства, све до касних гимназијалских дана. Знао је да је тај његов најбољи друг одувек осећао нешто јако према Анкици. И није га кривио. Он се одувек бојао себи да призна да је воли. Због тога ју је изгурао из свог живота, а она ненадано побегла.
Касније је уследило кајање. Пропали покушаји да је пронађе у другим женама и утеха у алкохолу.
Када су им се тога дана погледи укрстили, у Анкици су се пробудили они осећаји, који су дуго лежали у дну душе успавани. И знала је да се прве љубави никада не заборављају.
Честитао им је, и најискреније пожелео срећу. Док се губио у маси људи, неки су опазили како замахом руке брише лице. Не, брисао је очи које су се наквасиле сузама. То су оне сузе које су биле сакривене и чекале све ове године да изађу на видело.

 

 

Понекад смо јако близу циља, али када га већ сагледавамо сопственим очима, у нама се буди неки неописиви страх. И онда бежимо уназад, губећи се у времену. Дакле, важно је пратити свој циљ и не испуштати га из вида.
Пошто је дошао у престоницу како би попунио место професора теологије, Анкица му је била на дохват руке. Сплетови догађаја из прошлости, вртели су му се често по глави. Сећао се Париза, тамо су се упознали и почели да се друже. Она је била још тада, лудо заљубљена у његовог друга из детињства. Иако ју је још и тада симпатисао, трудио се да не покаже ни делић тога, како га она не би гледала другим очима.
Причали су пуно, учили једно од другог. Имали тужан растанак, када је он отишао да студира ван државе. Онда су се везе угасиле. Годину дана касније је и сама отишла.
И ето их данас, после толико година, раде на истом факултету.

 

Постоје моменти у животу, које бисмо радије преспавали. Постоје такође и они, које бисмо волели опет да преживимо. Једина повезаност међу њима јесте да нас и једни и други чине јачима, бољим људима, дају нам више искуства.
После завршетка гимназије, решила је да закључа једну бол која јој је ломила груди. Одлази на факултет у престоницу, која је удаљена од куће неких 600 километара. У нади да ће заборавити тог Неког, који јој је испуњавао дане тугом од њиховог растанка, учила је много, желела је и није остављала себи пуно времена за размишљање.
Годинама касније, постала је доктор наука када је филологија у питању. Њега није успела да заборави.
Када се ноћ спуштала над градом, она је лежала ушушкана у свој јорган, а мисли су јој летеле до оног истог момка, са плавим очима. До једног плеса, који је био последњи. Од тада, Анкица више не плеше на свечаностима. Само се повуче са стране, гледајући друге парове. А сви ти парови, личе јој на њих двоје. Ноге клизе низ свечане сале, а сузе клизе низ њено лице.
Кажу, време решава све.
На факултету на ком је предавала  словенске језике, појавио се згодан младић од 30-ак година. То лице, чинило јој се познатим. Чим је изговорио своје име, насмешила се.
"Зар ме не препознајеш? Сети се гимназијалских дана. Анкица."
Благи осмех се раширио на његовом лицу.
"Анкице... не, нисам те препознао. Али те сво ово време и нисам заборавио. Откуд ти овде? Зашто напусти твој град, побогу?"
Одједном, њено још увек детиње лице се помрачи.
Ухватио ју је за руку.
"Знам. Све знам. Желиш да побегнеш од њега. Али, упамти добро: Од судбине не можеш побећи."
"Ти си ме учио да тај осећај нестаје после једне године."
"Али си заборавила оно најважније: нестаје после једне године, ако то није оно право."
Оборила је поглед. Он је био друг коме се увек радовала. Говорила је свету да је он најмудрија особа коју познаје, иако је само годину дана старији од ње. Проживели су доста тога заједно, научио ју је, на неки начин, како да сигурније гази кроз живот.
Касније је сазнала да је завршио жељени факултет, у Словачкој, и да му још остаје да постане свештеник. На неки необични начин, пријало јој је његово друштво, и како су дани одмицали-знала је да се заљубљује у њега, а онај због ког се ту налазила, престао је да тако често навраћа  у њене мисли.

 Наставиће се...