Сутра је нови дан...

Кажу да се од самог рођења спремамо за само једну ствар-за смрт. Рођени смо да бисмо тако завршили једног дана. А док чекамо исту ту смрт, спремамо се за многе друге ствари. За рођендане, матуре, дипломирања, свадбе, крштења... То је исписано у нашим главама, као неко правило које следимо. Али свака судбина је резервисала нешто посебно.
После дужег периода проведеног у Павловом наручју, Анкица је по први пут пожелела да постане његова жена и пред Богом.
Павле је о томе одавно размишљао, али није желео да је плаши својом озбиљношћу.
"Јеси ли размишљао о нашој будућности? Где видиш себе после неколико година?" Упитала га је.
Као да се уплашио. Занемео је за тренутак, окренуо се ка њој и тада су се њихове зелене очи среле. У стомаку су се пробудили најлепши осећаји. Припадали су једно другом од првог дана.
"Желим да те узмем за руку, да напустимо овај град, да одемо у мој родни град и да се венчамо. А шта нам будућност спрема, то ћемо сами видети." Изговорио је, загледан у њу, девојку коју је заволео и против своје воље.
"Шта ти желиш?"
"Ја желим да поштујем твоје снове."

Убрзо су се преселили у Павлов родни град. То је уједно био и родни град онога због кога је једном давно побегла од свог живота. Поново јој се враћао у мисли, али није дозволила себи ништа више од питања: "Да ли је ожењен? Да ли је овде или у мом граду? Да ли ме се понекад сети?"
На дан њеног венчања, када је изговорила то судбоносно "Да", у које је била сигурнија него у било шта друго на овом свету, пред свим тим драгим лицима која су одисала срећом, видела је још једно познато лице.
"Напокон." Уздисала је мајка.
Сестра је сијала од задовољства.
Најбоља другарица се од тог дана називала кумом.
А он је стојао, посматрао све. Гледао је у тој белој хаљини и изгледала је онако како ју је одувек замишљао. Са белим ружама у руци, чипканим рукавима и најлепшим осмехом на лицу.
Једина разлика између његових снова и реалности, био је онај који је стојао поред ње. То није био онај из његових снова. То је био његов најбољи пријатељ из детињства, све до касних гимназијалских дана. Знао је да је тај његов најбољи друг одувек осећао нешто јако према Анкици. И није га кривио. Он се одувек бојао себи да призна да је воли. Због тога ју је изгурао из свог живота, а она ненадано побегла.
Касније је уследило кајање. Пропали покушаји да је пронађе у другим женама и утеха у алкохолу.
Када су им се тога дана погледи укрстили, у Анкици су се пробудили они осећаји, који су дуго лежали у дну душе успавани. И знала је да се прве љубави никада не заборављају.
Честитао им је, и најискреније пожелео срећу. Док се губио у маси људи, неки су опазили како замахом руке брише лице. Не, брисао је очи које су се наквасиле сузама. То су оне сузе које су биле сакривене и чекале све ове године да изађу на видело.