Сутра је нови дан...

Постоје моменти у животу, које бисмо радије преспавали. Постоје такође и они, које бисмо волели опет да преживимо. Једина повезаност међу њима јесте да нас и једни и други чине јачима, бољим људима, дају нам више искуства.
После завршетка гимназије, решила је да закључа једну бол која јој је ломила груди. Одлази на факултет у престоницу, која је удаљена од куће неких 600 километара. У нади да ће заборавити тог Неког, који јој је испуњавао дане тугом од њиховог растанка, учила је много, желела је и није остављала себи пуно времена за размишљање.
Годинама касније, постала је доктор наука када је филологија у питању. Њега није успела да заборави.
Када се ноћ спуштала над градом, она је лежала ушушкана у свој јорган, а мисли су јој летеле до оног истог момка, са плавим очима. До једног плеса, који је био последњи. Од тада, Анкица више не плеше на свечаностима. Само се повуче са стране, гледајући друге парове. А сви ти парови, личе јој на њих двоје. Ноге клизе низ свечане сале, а сузе клизе низ њено лице.
Кажу, време решава све.
На факултету на ком је предавала  словенске језике, појавио се згодан младић од 30-ак година. То лице, чинило јој се познатим. Чим је изговорио своје име, насмешила се.
"Зар ме не препознајеш? Сети се гимназијалских дана. Анкица."
Благи осмех се раширио на његовом лицу.
"Анкице... не, нисам те препознао. Али те сво ово време и нисам заборавио. Откуд ти овде? Зашто напусти твој град, побогу?"
Одједном, њено још увек детиње лице се помрачи.
Ухватио ју је за руку.
"Знам. Све знам. Желиш да побегнеш од њега. Али, упамти добро: Од судбине не можеш побећи."
"Ти си ме учио да тај осећај нестаје после једне године."
"Али си заборавила оно најважније: нестаје после једне године, ако то није оно право."
Оборила је поглед. Он је био друг коме се увек радовала. Говорила је свету да је он најмудрија особа коју познаје, иако је само годину дана старији од ње. Проживели су доста тога заједно, научио ју је, на неки начин, како да сигурније гази кроз живот.
Касније је сазнала да је завршио жељени факултет, у Словачкој, и да му још остаје да постане свештеник. На неки необични начин, пријало јој је његово друштво, и како су дани одмицали-знала је да се заљубљује у њега, а онај због ког се ту налазила, престао је да тако често навраћа  у њене мисли.

 Наставиће се...