Њему.
Аутор behappy | 1 ÐÐ, 2011Ти помераш руку,
а у мени нараста страх,
будиш у мени буку,
просипаш тугу, као прах.
а у мени нараста страх,
будиш у мени буку,
просипаш тугу, као прах.
Две станице.
Удаљене километрима,
не видим лица осталих,
несретних путника.
Чини ми се да сви плачу.
Чујем грцаје,
уздахе.
И питам се:
Јесам ли то ја?
Трчала бих ка теби,
али ме ветар тера назад.
"Не плачи"
Буди ме неко.
А ко ће сад да држи моју руку?
И ко ће да ми се смеје,
у лице, или иза леђа?
Један град, на крају света.
И једна душа, у том граду,
и још једна душа,
без тела.
Тело је далеко.
Неко је ове ноћи убијен.
Удаљене километрима,
не видим лица осталих,
несретних путника.
Чини ми се да сви плачу.
Чујем грцаје,
уздахе.
И питам се:
Јесам ли то ја?
Трчала бих ка теби,
али ме ветар тера назад.
"Не плачи"
Буди ме неко.
А ко ће сад да држи моју руку?
И ко ће да ми се смеје,
у лице, или иза леђа?
Један град, на крају света.
И једна душа, у том граду,
и још једна душа,
без тела.
Тело је далеко.
Неко је ове ноћи убијен.
Tuga ubija...ne dozvoli joj to.
Аутор sanjarenja56 01 ÐÐ 2011, 07:31