Теби, тата.
Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2011Одавно ти нисам писала.
Знам да си поносан на мене, за све награде које у последње време добијам. Све због "књижевног стваралаштва". И опет ме муче размишљања. Изгледа да мораш да жртвујеш нешто, ако желиш да добијаш.
Осећам да губим људе. Губе се пријатељи, губим Словака. Измиче ми из видокруга. Али овога пута сам ја она коју боли. Овим ми гестом ми је распалио јак шамар, па ми је срамота када само помислим шта сам била у стању да урадим за њега.
Да останем у Темишвару, одричући се студирања у неком другом граду, само да бисмо били ту... Можда, једног дана, чак и да променим веру. Само да бисмо могли да живимо по тим глупим, неписаним правилима.
Вреди ли?
Тата, ускоро ће 4 и по године од твоје смрти. Тачно дан после мог 18-ог рођендана.
Недостајеш ми, да ми покажеш прави пут. Да ми појасниш неке ствари око ових дечака, који ми муте разум, већ. Да ме посаветујеш око избора факултета, да ми помогнеш пред полагање возачког испита.
Недостајеш ми.
Понекад, пожелим да немам ни једног пријатеља, у замену за тебе.
Нажалост, живот не пита, само односи. Спремам нову књигу.
Знам. Да си ту, стегао би ме за руку. Никада не бих видела твоје сузе. Али сам сигурна да би у моментима тишине и оне потекле.
Да није било тебе, никада не бих исписала ни један стих. Никада не бих написала причу.
Нисам била код Тебе од октобра. Само да стојим на твом гробу и да осетим да... можда је било боље овако. Боље за тебе.
И хвала ти што си сво ово време уз мене. Без тебе сам ништа.
Znam da ti mnogo nedostaje.
Аутор sanjarenja56 30 ÐÐ 2011, 08:08Neka ovo pismo bude prvo u tvojoj knjizi pisama.