Прича једне Јане
Аутор behappy | 8 ÐÐ, 2011
Јана је потицала из имућне породице. Била је прави доказ да новац не доноси срећу. Од раног детињства, одувек беше на другом плану. После бизниса. Срце плавокосе девојчице, ломило се на парам-парчад, док је само сањарила о срећи. Научила је да ћути, да трипи и да чека. Када су звезде посипале небо, улазила је у свој креветић и молила се Богу: "Нека мама и тата сутра одвоје мало времена и за мене. Хвала ти за укусну вечеру, Бого." Њене детиње ручице су брисале сузе, када се молитве нису испуњавале. Лежала је, и упуштала се у сањарење о срећи.
Када је већ била подоста одрасла, знала је сама да се избори за себе. Бирала је друштво у које се упушта и релативно је имала мало пријатеља. Одједном, родитељи су почели да се интересују за њен живот. Момци са којима је излазила повучена плавуша, било им је важније него хлеб који су јели.
***
Алфред је био Немац који је освојио Јанино срце. Био је војник. Не само што није био добро прихваћен од стране њене породице, већ су се они свим снагама трудили да их раставе.
"Који ће ти ђаво Немац? Ма је л' се ти сећаш шта су они нама радили за време другог светског рата? Хитлер је нашу децу стрељао." Притиковао јој је тата.
"Какве то везе има, тата? Не, не сећам се шта се тада десило, јер нисам била рођена. Ни ја, ни он. И да ли то треба да значи да не смем да погледам ни једног Немца, Мађара, Турчина, Хрвата... само зато што смо ратовали са њима? Није он стрељао нашу децу."
Објашњавања су се водила данима, али они јој нису пружали одушка да ужива у својој срећи. То се, изгледа, чинило превише тешко.
Када је већ била подоста одрасла, знала је сама да се избори за себе. Бирала је друштво у које се упушта и релативно је имала мало пријатеља. Одједном, родитељи су почели да се интересују за њен живот. Момци са којима је излазила повучена плавуша, било им је важније него хлеб који су јели.
***
Алфред је био Немац који је освојио Јанино срце. Био је војник. Не само што није био добро прихваћен од стране њене породице, већ су се они свим снагама трудили да их раставе.
"Који ће ти ђаво Немац? Ма је л' се ти сећаш шта су они нама радили за време другог светског рата? Хитлер је нашу децу стрељао." Притиковао јој је тата.
"Какве то везе има, тата? Не, не сећам се шта се тада десило, јер нисам била рођена. Ни ја, ни он. И да ли то треба да значи да не смем да погледам ни једног Немца, Мађара, Турчина, Хрвата... само зато што смо ратовали са њима? Није он стрељао нашу децу."
Објашњавања су се водила данима, али они јој нису пружали одушка да ужива у својој срећи. То се, изгледа, чинило превише тешко.
***
Када је био на дужности, била је нема. Бројала је дане и прецртавала их на календару који је висио окачен на зиду. Као да се инатио, носећи са собом све сузе које је Јана пролила.
Писао јој је писма, а она их је са највећим осмехом на лицу отварала. Осетила би мирис његове коже на коверти и привијала их је уз себе, као да привија њега. Био је стручњак када су речи у питању. Бирао је најлепше, сакупљао је букете цвећа, само за њу.
"Јано, мој си дан, моја ноћ, мој сан, моја стварност. Све си моје. И сваки дан проведен без тебе, најгори је у мом животу. Како се ближи време да те видим, почињем да халуцинирам. И лепо, видим твоје очи! Магично зелене, како сјаје на крају тунела. Не, када се вратим, желим да ово мало што имамо овековечимо! Ти си ТА. Ону коју је срце одавно тражило. И са ових мојих двадесет и седам, могу да признам и себи, и теби и Богу да си мој давни сан, који се остварио. Пуно те воли, твој Алфред."
Јастуци су делили њену срећу и тугу. Бојала се да прича некоме, да не упрља оно што је тако реално, на дохват руке.
Када је био на дужности, била је нема. Бројала је дане и прецртавала их на календару који је висио окачен на зиду. Као да се инатио, носећи са собом све сузе које је Јана пролила.
Писао јој је писма, а она их је са највећим осмехом на лицу отварала. Осетила би мирис његове коже на коверти и привијала их је уз себе, као да привија њега. Био је стручњак када су речи у питању. Бирао је најлепше, сакупљао је букете цвећа, само за њу.
"Јано, мој си дан, моја ноћ, мој сан, моја стварност. Све си моје. И сваки дан проведен без тебе, најгори је у мом животу. Како се ближи време да те видим, почињем да халуцинирам. И лепо, видим твоје очи! Магично зелене, како сјаје на крају тунела. Не, када се вратим, желим да ово мало што имамо овековечимо! Ти си ТА. Ону коју је срце одавно тражило. И са ових мојих двадесет и седам, могу да признам и себи, и теби и Богу да си мој давни сан, који се остварио. Пуно те воли, твој Алфред."
Јастуци су делили њену срећу и тугу. Бојала се да прича некоме, да не упрља оно што је тако реално, на дохват руке.
Крај првог дела
Nižu se biseri za tvoju novu knjigu?
Аутор sanjarenja56 08 ÐÐ 2011, 08:00