Писмо
Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2011- Примила сам данас писмо.
Онај осећај када га отвараш, читаш, осмех ти се шири по измореном лицу, после препуне недеље обавеза.
Онај осећај када тонеш у те речи, топиш се међу њима. И коначно се мој сан остварује-за трен се пребацујем у 16. век.
Осећам ону чежњу, када је мушкарац у рату, она га чека. Или бар чека његово писмо.
То је писмо које ће променити многе ствари.
Исто је и код мене. То писмо, његова слика са поруком... Зашто су нам неке особе сво време пред очима, а ми их не видимо?
Ја сам сломљена од умора. Не знам да ли сам спавала 15 сати целе недеље. Али те речи ми не дају да заспим.
Касније, причамо, али овога пута интернет. Толико носталгије, емоција, а ни речи о осећањима. То су наша филозофирања и концепти о животу, које само ми разуемемо. Наша психолошка размишљања. И колико смо, уствари, исти, толико смо различити.
Он не хвали људе, а мене је тако уздигао у својим речима, да немим за трен.
Његов проблем је што је другачији од свих мушкараца. Он је прошао кроз живот, а млад је. Убраја се у неколико најинтелигентнијих особа које знам. Са њим не можеш да се играш. Не може да буде све обично.
И управо то је оно најлепше код њега. Што је посебан. Другачији. Јединствен.
И то схватам тек вечерас. После оног писма.
После 5 сати разговора. Обичне приче које су тако специјалне, ако се анализирају.
Није потребно рећи: Ја осећам нешто према теби.
Чини ми се, понекад, да се такве ствари читају између редова.
Највећа истина је, да је он Павле из моје приче "Сачувани од заборава."
Почећу да се бојим. Јер прича почиње да добија смисао и у реалности.
Napišemo priču iz svojih iskustava, želja...a posle se ona desi.
Аутор sanjarenja56 07 ÐÐ 2011, 09:10