Сутра је нови дан...

Дискутујем са баком. Причамо о разним темама, потпуно обичним. Стижемо до факултета, до онога што ме чека за годину дана. Већ позната прича, хоћу да студирам језике, помињем јој да бих волела да одем у Букурешт. Немамо новца, знам. Треба плаћати стан, трошкове. А већ сам навикла на овај скромни живот. Бар ме је научио да желим мање и да делим све са сестром.
"А шта ће Словак да упише?" То је та болна тема коју нисмо требали да отворимо. Причам јој да долази на географију-енглески овде. Да ће ми бити ближе.
Она не зна какви су наши односи. Осећам потребу да јој отворим душу. Осећам да мора неко да ме саслуша иначе ћу да експлодирам.
"Баба, а знаш, он није мој дечко. Ми смо само другари... и ја... њега нервира када причамо о могућности да се деси нешто више."
"Је л' то значи да неће да будете заједно?" Пита ме уплашено.
"Да. То значи. Али ја му никада ништа нисам тражила. Ја сам била срећна само када причамо... када ме ухвати за руку, када ми поклања пажњу, када ме назове. Мени је то било довољно. Никада га нисам молила да осећа исто оно што осећам ја. И жао ми је што га мучим са овим. Нисам тражила да ме пољуби. Мени је ово више од оних обичних веза које се заснивају на пољубцима. Ја не тражим то. Баба, а је л' тако да нисам ја крива, кажи да нисам. Кажи да нисам ја изазвала ова осећања."
"Ниси ти крива, душо. Али зашто неће да будеш његова девојка?"
Свесна сам да никада неће бити ничега међу нама. Сурова истина је да је прошло годину дана. Да се издешавало превише тога, да смо умешали и трећу особу у то, да сам летос изгубила најбољу пријатељицу и да је он био моје све. А код мене се осећања нису нимало променила. Увек ме је убеђивао у друге ствари. Али оно што дубоко у себи мислим, јесте да је њему ипак битан и физички изглед. Иако то никада није напоменуо.
Мој физички изглед није баш за похвале.
Признајем то баки.
"Ти знаш да те ја стално критикујем када пеглаш косу или када ти нешто не стоји добро. Никада не говорим нешто што не мислим. Али ти си лепа! Само да скинеш коју килу. Ти зрачиш. Кад се насмејеш, сви смо срећни."
Очи ми се пуне сузама. И њој.
"Баба а шта је ово што ја осећам? Јеси прошла кроз то."
Прича ми о њеним искуствима и на крају закључује:
"Ти њега волиш. Чула сам од тебе приче и о другим мушкарцима, али о њему причаш другачије. "
"Посвађали смо се прошле недеље. Сазнао је да сам на олимпијади писала о њему и..."
"Зато си била нерасположена?"
Климам главом.
Сада већ кроз сузе питам: "А када се ја једном удам, како ћу... како да причам са децом а да га не поменем? Кад је тако био..." Сузе ме већ гуше.
Она ме гледа тужно и додаје:
"Нећеш причати деци о њему. Ћутаћеш и када дођу моменти носталгије плакаћеш, као сада."
Грлим је за лаку ноћ и одлазим у собу.
Ево, ни сада не могу да се отарасим тих мисли. И зашто, поред свега, не могу да избацим ону наду из моје главе? Када већ знам да нема ничега.
Онда сам се подсетила оног нашег последњег загрљаја.
И знала сам да је он говорио много више од речи. У њему се скрило сво недостајање.
И од данас, више не тражим речи.

Помирила сам се са Словаком. Ово је било пар најгорих дана ове године. Плакала сам свакодневно, и урадила оно што никада не радим: била спремна да урадим било шта, само да све буде као пре.
Признао ми је касније, да ни он не би могао да настави без мене.