Писмо 333
Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2011Ти ме, једноставно, не пушташ да одем.
Држиш ме заробљену у твојој сенци. И сваки пут кад навучем издржљиве папучице, како бих сигурно газила напред, ти се растужиш. Том тугом у очима, призиваш ме и замисли, ја се враћам. Увек.
Тако понизно окренем главу. Помислим како ми је жао, мало проклињем себе јер сам кренула у живот остављајућу те, онако измореног од толико осећања.
Враћам се, очију упртих у песак и пружам ти руке, да ме јако стегнеш...
Знам, П., у тим моментима заборављам да постоји и једна Она.
Тада ми је у глави само перфектност тог момента који се просипа, као последње капи кише у напуштеној чаши...
Говорио си ми да ти недостајем.
Три дана си ме тражио, а мене нигде није било. Читала сам поруке, смешкала се, али нисам одговарала. Знаш зашто?
Покушавам да се од тебе одвикнем. Да те оставим, једном заувек, на миру. Знам да можеш без мене, П., знам да можеш.
Шта ћу ти ја, ако имаш њу?
"Јер си ти моја сестра, најбоља међу најбољим пријатељима."
Јесте. Ако ћемо да се лажемо.
Онда, мени се опет врте слике у глави. Знаш ли како ми је надолазила несвест, када си ме ословљавао са "сестро"? Знам да знаш. Али твој мушки понос, никада ти није дозвољавао да пређеш преко неких ствари.
Никада нисам толико плакала, колико си ти само изазвао бисерне капи из мојих очију. Бегеј се препунио туге! И он сада чезне за тобом.
И када си се јављао, срце ми је расло. Душа ми се испирала неком невиношћу, искреношћу, које само дете оже да поседује.
Заволела сам те. И сада сам разумела зашто ми је сањарења увек говорила једну реченицу, коју сам и на олимпијади споменула. Разумела сам зашто је даљина тако добар истраживач. И истражила је моје емоције, које по први нису пукле на тестирању.
Да ли си, молим те реци ми, да ли си икада осетио нешто? Бар оног 19 јуна, када сам искочила из својих ципела од среће. Када ми није требао нико, јер је сав свет био сакривен у мени. Тих дана, зрачила сам нечим. Имала сам те, као што си и ти имао мене.
Баш на изласку из манастира, када је киша лила као из кабла, после поноћне службе.
Вадим телефон, порука која је све променила...
Да ли си веровао у оно што си рекао?
Да ли си био свестан да је то мене скроз пореметило и да су последице и данас јасно видљиве?
Питам се још, сада када је крај већ ту, сетиш ли ме се када легнеш у кревет и склопиш очи? Пролази ти ли пред очима слика једне насмејане девојке у чијим очима си перфектан?
Питања. На која никада нећу добити одговоре.
Љубомора. Која те јасно погађа.
А шта се дешава са мном? Да ли си понекад размишљао о мојим осећањима? Изливају се из џепова мојих панталона, цуре низ рукаве... Где да их сместим?
Нема места за мене у твом животу. Џаба су све ове празне речи, да ти недостајем. Нема ничега од тога.
Ти си само навикао на моје присуство.
Веруј ми да ме болиш. Када поменеш њу, навучем неки свој магични осмех. А да ли си се запитао, шта се крије иза тог осмеха? Или те је његов лажни сјај превише заслепео и ниси видео делиће суза који се крију у ћошковима мојих очију?
Ниси умео да ме чуваш.
А ја нисам умела да одем. Фалило ми је мало гуркања. Фалило ми је добре воље, јачег карактера.
Да сам само знала на време да се повучем, данас можда не би болело.
Можда бих била равнодушна на твоју тугу.
Али нисам. Саосећам са тобом у свим тешким моментима. Плаче ми се, али замишљам да држим твоју руку, чврсто стегнуту у својој.
И знам да те волим. Знам да је све ово вредело, само због тог осећаја.
А ја, поново одлазим. Пожели ми срећу и не вичи! Не желим да се окрећем.
..naravno da se seti...
Аутор sanjarenja56 27 ÐÐ 2011, 19:46