Сутра је нови дан...

Јутро се купало у неком несавладивом ветру. Двоје људи су седели једно поред другог и осећали много тога. Сунце се полако издизало на помућено ружичасто небо.
Девојка је руку провлачила кроз оштру траву, док је он будно посматрао сваки њен покрет.
"Миришеш на тек процветали зумбул." Прекинуо је он тишину.
Девојка се насмејала:
"Какав зумбул, о чему ти причаш?"
"О твојим коленима. Миришу на зумбул." Исцурело је низ његове усне, кроз bлаги осмех.
Наслонила је главу на његово раме.
У стомаку тек одраслог дечака комешала су се нека нова осећања. После дугог чекања, опија га додир њене косе по рукама и стоји ту уз њу и све је тако реално и опипиво.
"Певај ми." Рекла је вртећи маслачак у руци.
"Не знам да певам." Рече кроз смех.
"Али ја хоћу да ми певаш!" Рекла је размажено и устала.
Немој да се одвајаш од мене. - помислио је, али је ћутао.
Уздахнуо је и запевао мелодију, која ће је до краја живота подсећати на благи лик једног дечака који ју је волео.

Неким обичним покретима тела, одишем недостајањем.
Све је фантастично. И ово пролеће, чак и они снови који су шћућурени у мојој души.
Она једна неостварена прича у којој двоје који брзо зарумене, играју главне улоге.
Тамо где непостоји граница, она покушава да крене даље без окретања. Скупља снагу да га после 7 месеци погледа у очи. Да не задрхти од бола и страха.
Било је време.
Нека носталгија, скроз обична, трепери у ваздуху и подсећа је да неће бити лако.
Тамо ће бити и онај који је не заслужује.

Гледала га је, док јој је сунце клонило видике.
Брод. На броду избрисана лица путника.
Он је један од њих. Слеже главу, куца поруку, која ће убрзо сломити њено срце.
Један од њених другова је стеже у наручје. 
Она уздише. Пожелела је да је то био он, онај који ју је само гледао са дистанце.
Нада је расла у њој, али се испоставило да је све било лажно. 
У глави се мешају изговорене речи:
"Свиђаш му се, али само жели да се прикаже као грубијан"
"Покушај! Пошаљи му поруку"
"Причао ми је да се чујете.. кад прича о теби сав се зарумени..."
"Идете заједно на државну олимпијаду!"
Можда је превише људи билo умешано у све то.
И онда, пресута професорке психологије:
" Па да, тако ти је то. Увек ове интелигентне девојке, које ће вероватно урадити нешто од свог живота, изгубе главу за оваквим простацима!"
И онда он све решава једноставно откуцаном поруком:
"Немој више да ме тражиш! Ни да ми пишеш поруке, ни да ме зовеш! Окрени се свом животу."
И тако је завршено нешто што никада није постојало.
Уздах.

"Зелене су! Погледај како се под сунцем види блага нијанса жуте."
"Ма, шта ти знаш о очима." Насмејала се и одгурнула његову рују.
У њему је прострујао неки чудан осећај. Поново је осетио као да га одбија и не жели у свом животу.
"Зашто ниси дошао синоћ?" Прекинула је непријатну тешину. На лицу су јој се извијале боре, док се мрштила, разбијајући погледом јаке зраке сунца.
Прво је удахнуо. Гестовима је показивао своју нестабилност.
"Хтео сам. Али, бојао сам се, Тамара." У његовим речима, одзвањала је искреност.
Она је већ била навикла на лажи и више није могла да их разазнаје.
"Опет лажеш. Зашто би се плашио? То сви мушкарци желе." Саркастично га је убијала речима.
Почео је да трља руке, затим да се чеше по глави.
"Плашим се да те ... да те не повредим. Да не одемо предалеко. Да се не заљубим. Разумеш?" Изговарајући питање, узео је њену руку у своју.
Она је погледала у њихове руке које су се савршено уклапале једна у другу, затим је подигла поглед и на трен, очи су им се сусреле. Као да је цео свет стао у том тренутку и ништа није било битније од тог момента чисте интиме.
Скренула је поглед ка сунцу и мучила се да задржи сузе.
"Увек је тако. Знам, ја ћу се заљубити, а ти ћеш-због страха, побећи као главом без обзира."
Стегнуо је њену руку. 
"И тада, више ништа неће моћи да те задржи. Никакав стисак руке." Додала је још.
"Ја... нисам..." Покушао је, али га је њена оштрина пресекла и прекинула:
"Рекао си да ме волиш. То ти је као обећање." Већ је била љута.
Оно што је највише мрзела, била су та давања лажне наде. Када се у њеној глави креирао читав свемир и свака звездица је добила своје место. Онда се појави неко и једноставно: Каже да тај свемир никада и није постојао.
"Заборави" Рекла је, устала са зида на ком су седели и кренула.
Није размишљала ни куда иде ни шта ће са собом. Знала је да жели да угаси оно у њој.
Оно што се већ разбуктало и излаза није било.
"Чекај!" Викнуо је, али се није померао.
Суза је замаглила то њено зелено-жуто око.
Осећања не бирамо сами. Она се проспу по нашој души, као што висибабе сваке године поново излазе и дочекују пролеће.
Понекад боли. Али они најјачи, чак и када боли имају осмех.
Тим се борила она. 

I heard that you're settled down,
That you found a girl and you're married now,
I heard that your dreams came true,
Guess she gave you things I didn't give to you,
Old friend, why are you so shy?
Ain't like you to hold back or hide from the light.