Мирис зумбула
Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2011Јутро се купало у неком несавладивом ветру. Двоје људи су седели једно поред другог и осећали много тога. Сунце се полако издизало на помућено ружичасто небо.
Девојка је руку провлачила кроз оштру траву, док је он будно посматрао сваки њен покрет.
"Миришеш на тек процветали зумбул." Прекинуо је он тишину.
Девојка се насмејала:
"Какав зумбул, о чему ти причаш?"
"О твојим коленима. Миришу на зумбул." Исцурело је низ његове усне, кроз bлаги осмех.
Наслонила је главу на његово раме.
У стомаку тек одраслог дечака комешала су се нека нова осећања. После дугог чекања, опија га додир њене косе по рукама и стоји ту уз њу и све је тако реално и опипиво.
"Певај ми." Рекла је вртећи маслачак у руци.
"Не знам да певам." Рече кроз смех.
"Али ја хоћу да ми певаш!" Рекла је размажено и устала.
Немој да се одвајаш од мене. - помислио је, али је ћутао.
Уздахнуо је и запевао мелодију, која ће је до краја живота подсећати на благи лик једног дечака који ју је волео.
da do njenog srca nadjem put
cilega zivota moje tilo je bez nje
ka cviće bez vode"
Kratko, jasno, savršeno :)
Аутор vujo89 09 ÐÐ 2011, 18:00