Олимпијада и мој Словак.
Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011- Пиљим у спаковани кофер, а срце ми нараста, као тесто за крофне.
Приближио се и дан поласка. На 300 километара од куће, моје ће се руке срести са Словаковим.
У уторак пишемо олимпијаду.
Он дрхти као прут од страха. Тешим га да ће га мој загрљај умирити.
"Мислиш?" Пита уплашено.
Не мислим ја ништа, само се надам.
Једва чекам да упали ватру у мени. Да се осећања изнова пробуде и да се изгубим у његовим рукама.
Плаветнило неба обасјава пут. Нада у мени све више расте. Срећа прати храбре, кажу.
Најхрабрији, ове године путују у Барселону. Молим се Богу да Словак и ја идемо заједно.
То би нам пружило шансу да опет пробамо. Или можда не...
Чак иако знамо сваки детаљ на лицу оног другог, увек може још по нешто да се научи.
И осећам да вечерас нема спавања. Пред очима ми је сво друштво које ће се напокон окупити. Смех, песме. Моји покушаји да причам Словачки, шетња по ботаничкој башти у Клужу. Планови за будућност, непроспаване ноћи.
И он, ког нећу испушташти из вида.
Чак се и моја сенка плаши да га не изгуби.
Склапам руке, стежем срце. "Још само мало", тешим себе саму.
Време цури, сутра ће и онај који ме толико привлачи бити ту. Надам се да неће збијати неслане шале на мој рачун.
Узаврела атмосфера. И ту је, 19. пишемо националну олимпијаду из матерњег језика.
Да покушамо да покажемо колико знамо. (И да ли уопште знамо нешто?)
У нади да ће праве речи бити исписане на папиру, да ће праве метафоре и персонификације украсити есеј и коментар, пишем последњи пост пре но што се вратим пуна утисака.
За остало, ту је онај који ме је сво ово време чувао.
Њему једино, верујем у потпуности.
Хвала ти Боже.
Време цури, сутра ће и онај који ме толико привлачи бити ту. Надам се да неће збијати неслане шале на мој рачун.
Узаврела атмосфера. И ту је, 19. пишемо националну олимпијаду из матерњег језика.
Да покушамо да покажемо колико знамо. (И да ли уопште знамо нешто?)
У нади да ће праве речи бити исписане на папиру, да ће праве метафоре и персонификације украсити есеј и коментар, пишем последњи пост пре но што се вратим пуна утисака.
За остало, ту је онај који ме је сво ово време чувао.
Њему једино, верујем у потпуности.
Хвала ти Боже.
"Највећа слова љубави: онај глупи септембар кад сам се правио важан да никог нисам волео. А јесен свима златна, а само мени бакарна. Да, правио сам се важан
да никог нисам сањао. А самог себе сам болео и сав се од себе разболео, и себе у себи мучио, и себе у себи прогањао."
да никог нисам сањао. А самог себе сам болео и сав се од себе разболео, и себе у себи мучио, и себе у себи прогањао."
А уствари сам сво време тебе волела.
Само ме загрли. Не питај је ли праведно што смо раздвојени дуго.
Не питај да ли си ми недостајао.
Само ћути, допусти ме да се отопим на трен.
Ако заплачем, не брини.
То из мене говори страх.
А ипак сам те срела, и све је поново добро.
Не питај да ли си ми недостајао.
Само ћути, допусти ме да се отопим на трен.
Ако заплачем, не брини.
То из мене говори страх.
А ипак сам те срела, и све је поново добро.
Ja sada neznam šta da kažem...i ja strepim...poljubac
Аутор tanjana 17 ÐÐ 2011, 22:59