Сутра је нови дан...

Још и сад се питам, чиме сам заслужила све то?
Да будем тако вољена...
Преиспитала сам све, и не знам...
Плашим се одговора.
Можда ја и не знам да волим. Можда те и не заслужујем.
А постоји и трећа варијанта. У датом тренутку не знам како да реагујем. Нико ми никада није рекао оно што си рекао ти.
Нико никада није волео.
Хвала ти...
Стално си ми у мислима, М.

Виђала сам га, по улицама Темишвара. Пролазио је у сваком човеку.
Сакупљала сам његове трагове, обликовала га, и чувала.

Нема горе болести, од недостајања. Када све што те окружује подсећа на њега - а од њега ни трага ни гласа...

Неке особе пожелимо изгурати из свог живота. Како год, само их избацити!
Али није то тако лако... као да се чврсто држе и не желе изаћи.
Ту им  је лепо, и дуго, дуго нас муче...

Када зажмурим, често ми се деси да видим Карловце, и његов осмех. Наш први разговор, причање енглеског, вицеви... И данас видим ону искру у његовом оку... И данас памтим растанак. Најтежи.

 Обојиш моје дане,
И почнем да живим.
Сањам, и љубим.
Бескрајно нежан,
Мој...

Обојиш мој живот,
Капљицама речи,
Неколико суза,
Наслоњена глава
О моју...

Заједно корачамо,
Држећи се чврсто,
Наслоњени једно о друго.
Вечност.
И значиш све.

Заувек звучи дуго.
Вечност се чини бесконачна,
Али са тобом,
Све обојено,
Нашарано најлепшим осмесима...

Добро јутро... Бићу ту....

Можда сам погрешила још првог дана. Чим сам те угледала. Можда сам требала да размишљам другачије. Да ниси за мене, да си лош, препотентан, егоиста!
Мени то не треба!
Можда, нисам требала уопште да се толико предам.
Зашто сам се препустила?
Уствари, ти си као и сви други до сад. Обичан, лажан...

 Највише мрзим заборављање.

Драги, хоћемо ли стићи до оних тренутака, када ми се више на улици нећеш јављати?

И немој више да лажеш ни себе, ни друге!

Више нема твоје мајице да је загрлим пре него да заспим. И недостаје ми! И мајица, и ти... Све ми недостаје.

Мајица пати за тобом! Не заборави: You have your own space in my heart!!! And I love you very, very much!

Немој молим те, знаш да нећу издржати без тебе. Знаш! Али, you know, I'm very happy because I met you.

Хвала ти што си била ту. И хвала Богу што те знам... умало да заборавим: Смеј се! Сунце се буди да би тебе видело... П.С. ја сам твоја подршка ка путу ка звездама. Немој то да заборавиш.

Нисам заборавила. Заправо, још увек си ми само ти на уму, само ти ми окупираш мисли.
Соба је пуна твојих отисака, све одише тобом.
Ја сам уствари неко други. Јер те познајем, волим и чувам.
Буди срећан...

И, све док држим твоју руку у својој, све ће бити у реду.
Рушићемо куле,
Стварати нове светове,
Сањати,
Смешити се зими,
Славити!
Певати из свег гласа,
Чекати...
Јер, само с' тобом све је лакше.
И зато, молим те,
Не пуштај ме....

Када саберем све, и одузмем све,
Шта ми остаје?
Понека суза,
Сећање на наше дане,
Здравица,
И држање за руку.

Нико. Нико не мора да зна,
Да није био само девојачки хир,
И да си и ноћас свратио
У мој сан.
У нежност умотан,
Од лутања уморан...

....схватим....

Али нисам. 

И опет се питам: Да ли је боље прећутати, прегристи усну и издржати?
Или признати да дан није дан, ако на њега не помислим.

Неколико речи.
Твој смех, погледи, загрљај.
Вечност се скривала у тим моментима.
И никоме нисам признавала колико ми је било драго оно гуркање.
И како сам, сасвим случајно на предавањима увек седела поред тебе.
И онај последњи загрљај, препун туге, обасут љубављу.
Уздах.
Е, тек тада сам схватила...

Летос сам блистала, јер сам те упознала...

Била сам у облацима, радила сам свакакве глупости...

ВОЛЕЛА САМ....

Данас...

Волим, али сам себична. 

Недостајеш ми... 

Ти на Косову, ја у Темишвару...

А у срцу Карловци.

Ако икада буде било наде за нас, 

после не знам ни ја колико година... 

Знаш шта желим,

ако истрајемо?

Да се венчамо тамо. Тамо где смо се упознали...

Није још ништа ни почело, а ја сам већ спремна за крај... 

Навикла да губим.

Али злато мало... Знам да ме волиш. Знам.

Осећам.

И када дођеш, (ако Бог да..)

Биће Божић. Снег, пусто...

А у мом срцу пролеће.

Другачији си.

Ма увек кажеш нешто...

Што ја очекујем.

Све коцике су се склопиле...

Једна као да штрчи... Где уклопити тебе?!

Стварно сам кренула даље после свега... после Карловаца... и он је отишао тамо... у онај јужни део... како он каже... "Што јужније, то тужније..."

Данас сам била скроз опуштена. "Селе" је напокон играла коло, певала из свег гласа, ђускала... осећала се добро. И онда је дошао професор у коло, стао поред мене : "Хоћемо на Косово?"

Осећам да ми се грло стеже, али кажем "Хоћу!"

Успела сам да пређем преко тога. "Ништа се није десило".

И усред песме, професор ми показује телефон, на екрану исписано ЊЕГОВО име. Осећам да очи, само што нису издале... стежем "месечину" за руку. "Издржаћу ја ово", говорим себи, "буди јака". А све се у грлу скупило, као кнедла... Само што не експлодирам!

И знам да је тешко... знам... али немам избора. некако ћу се већ концентрисати на живот који сам живела пре овога...

Синоћ сам му послала километарски мејл, и данас је одговорио...
"Знам шта осећаш, чак и када не проговориш ни реч."

Кад кише прођу...

Долази зима, надам се, донеће њега. Само на неколико тренутака, да поделимо сузе, загрљаје... и речи. Речи које чине толико тога...

Помену њега... помену Косово и Метохију... ситуацију тамо...

Како ли је он?

Као неке визије, мисли почеше да се јављају.

Зашто су баш толико морали да причају о њему? 

Као трудим се да не слушам, али чујем:

"...диван је дечко, и жао ми је што нисмо успели..."

"...било ми је тешко када сам га видела да плаче, мислила сам да ћу умрети..."

"...тамо је страшно, али се они обрадују само када нас виде..."

Осећам како се срце грчи. Сваки тренутак је тамо неизвестан.

Ко зна... временом би се можда ствари мењале.

Осећам само како ме оштар бол разара... туга. 

"Не питај је ли праведно што нас је прекрио мрак... и што нисмо заједно, пусти сузу дај ми знак..."

90 пута најмање, сам данас одслушала ову песму.

Ма све ми се опет скупило, и потребне су ми сузе.

Много је компликован живот.

А људима не можеш угодити. 

Што се више трудиш да све буде уреду, све више проблема ствараш.

И чим, помислиш мало на себе, на одмор, одмах побређујеш друге. 

Да бар мало могу да побегнем од свега...

И после ме питају зашто хоћу да студирам у иностранству??

Глупо питање. Хоћу да идем што даље. Да пронађем боље, и да се НИКАДА више не вежем за људе.

Схватила сам да ме нико не разуме.

Нико и не треба. Опет сам сама са оних 1000 мисли, са љубављу, и овом песмом.

Да ми је сада једно раме, да се исплачем.

Као да ја желим да повређујем друге. 

Шта да се ради. Неки људи се наљуте за сваку глупост.

Једноставно ме тих 5 радних дана толико исцрпе, да викендом немам воље за изласке, већ само за одмор, и наравно учење...(или опет неки додатни рад).

Не значи да заборављам на пријатеље тако...

Само да што пре завршим ову школу, и да бежим негде.

Иначе ће моје срце бити повређено још сто пута.

Али, тако ми и треба. Кад се тако брзо везујем, кад ме све растужи, и кад све примам к' срцу.

...А слику његову гледам...

"Киша је падала, а ја сам плакао за њом...

Улица дуга, к'о моја туга, остаће у срцу мом."

 Умирање дана,

 Залазак сунца... 

 Ма волим све када си ти ту.

 Осмех не нестаје,

 Срећа не престаје,

 Љубав добија назив,

 Дан постаје дужи,

 И тада не желим да спавам.

 Напокон је реалност лепша од снова...

 Дођи...

Недостаје ми романтика, и они срце парајући текстови, 

Недостаје ми један романтичан и осећајан мушкарац,

Доста ми је ових који ме "воле", 

Као да је лако волети.

А они се сви фрљају са "Волим те, ти си ми све"...

Свима је у ствари само једна ствар у глави.

Волела бих да могу све да их избришем из живота,

Али нажалост, од реалности се не може побећи.

Још и јесен, па ме све боји у неке тамне боје, па се не смејем, па немам разлог за нови дан.

Не волим када сам у "депресији", али не знам ни како да изађем из ње.

Хоћу да се заљубим поново.

У некога ко ће то да цени,

У некога ко ће стварно да осликава све оно о чему сањам.

Доста ми је и ове даљине. Не смем да се заљубљујем ни у кога из Србије.

Морам да запамтим да никада неће успети веза на даљину, јер они увек сањају о нечему, а ми о нечему другом...