Дан код куће.
Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2010
Пролазак поред болнице где је тата последњи пут угледао светлост дана и заувек заспао, представља за мене највећи кошмар.
На радију се чује песма "Ко те има тај те нема" а сузе само што нису наквасиле образе. Мучим се свом снагом да их не покажем. Некако успева.
Улазак у наше село. Све је тако страно. После 9 месеци поново сам крочила у собу са којом сам делила толико дивних и мање дивних тренутака.
Мирис устајалости, све је без живота.
Виногради и воћњаци о којима сам бринула са татом, старијом сестром и баком, више не постоје. Осећам као да је моја младост нестала. много тога ме је везивало за то. Иако сам увек муком тамо полазила, то је представљало онај најбезбрижнији део мога живота.
Баба је у никад горем стању.
Ништа више не личи на оно безбрижно месташце у ком сам умела сатима да уживам.
Татин гроб.
И толико тога имам да му кажем, а грло одједном пресуши и слике ми лете, небројано пута пред очима...
И поново она грижа савести почиње да ме изједа. То што му се последњег дана када сам га видела, нисам јавила.
Тек тамо, схватам колико ми он уствари недостаје.
Његове грубе руке да стисну моје...
У углу ока наслућујем сузу издајицу, али гутам кнедлу.
Кући поново. Само један дан га нисам видела, а већ ми недостаје до лудила. Наравно, то никада не бих признала.
Razumem te. Moj otac je tesko, neizlecivo bolestan i svesna sam da se blizi taj dan kada cemo se zauvek rastati, a taj rastanak se vise ne meri ni mesecima, ni nedeljama , vec danima. Jako mi je tesko i ne znam sta bih pametno napisala sada, osim, BUDI JAKA ( a sebe ne mogu da ubedim u to).Pozdravljam te. "nesanica"
Аутор zalutala 24 ÐÐ 2010, 02:28