Сутра је нови дан...

  Обично ме осећај не вара. Рекох ја лепо другарици: Пази, у једном моменту ће нам понестати тема за разговор. И биће то крај.
  И, ето њега, један дан ме зове. Не замерите, али више ни дане не памтим. Знам само да ме зове, причамо ми, он још увек о емоцијама прича. Али види човек, осети моју хладноћу. Једноставно, не знам и не желим ја ту нешто да се претварам.
Добро, касније разглабамо и на интернету. Показује ми слике са његове фарме, има заиста дивне коње. И покаже ми слике са његовим братом, када су ишли на заједничко путовање, на 100-инак километара од места у ком живи. Каже ми, никада га да путовања нису занимала. Одувек је "фарма" била једино што га је занимало. И пита: А ти, јеси ли ишла негде? Да ми покажеш слике ако јеси. Па, убацујем ја слике из Париза, Марибора, Загреба, Постојне, са Бледа, неке слике из Букурешта, и тако, он каже: " Ау... па одакле ти паре да све то обиђеш?" Кажем му лепо, све је преко школе, освајала награде, негде ме звали, ово-оно. Тешко му је да поверује, али већ ту се видело да смо ми различити светови. Е од тада, видим ја, охладио се и он. Ретко зове. Ја наравно, прве знаке не дајем.
  Пола 1 синоћ. Причам са другарицом, и таман јој кажем како ме није звао... али ето њега. Прекидам разговор са њом, и јављам се. Причали смо кратко, јер ми је само сугерисао да гледам неки филм, а после завршетка ме опет звао.
Пола сата. И то нека досадна прича се растегла. О његовим овцама. Замислите.. Сада знам да има 100 оваца, деду који има 75 година, брата који има диван глас и лепши је од њега (то сам установила сама), дивне родитеље, баку која зановета. И он, који не зна да каже "Не". 
  "Као што ти волиш да учиш, тако ја волим да се занимам са њима. А и са коњима"
  Е вала, у то се не разумем, немам ја ту шта да питам. Он прича, чини ми се понекад као да сам психијатар. Или се он понаша као да јесам. Случајно сам убацила неку енглеску реч, на шта је он реаговао са: "Молим?" Убрзо сам завршила ту конверзацију о овцама. Пола сата је било довољно. И стварно сам мислила да је то наш последњи разговор. 
  Али док пишем ово, он ме зове и каже како "није желео да ме узнемирава ових дана, јер је знао да пишем новинске чланке". Све се нешто плаши. Да ме не узнемири, да ме не прекине. Ох Боже. И да, изрази је невероватну жељу да ме види на сцени. Штета што неће разумети много тога, због језика.
  Али стварно се чини да су теме истрошене. Па ето, упознати сте са њим, скоро детаљно :))

Реших ја мало да се подсетим путовања из 2010., па са чим почети, ако не са ушћем Дунава?
То путовање, које вам је, вероватно, веома познато. Тамо одох због Словака, имала сам најлепши осмех због њега, али и због целокупне дружине.
Све у свему, село у ком смо одсели било је као неко острво, у близини града Tulcea  тако да није било много шта да се види. Осим воде, занимљивих животињица... :)
Али зато, има доста лепих пејзажа.
Диван је осећај живети на води. Јер практично, кућице у којима смо одсели, биле су на води.

 

  Једини, мали проблемчић, или ти минус, били су комарци, који су досађивали свако вече, то јест' више после поноћи, када смо ми уживали на тераси. А ту су и жабице. Ма шта рећи, баш романтично.

 

 Али зато, поглед у предвечерје, био је злата вредан. Смирај дана. Дивота једна. Незнам, али тако сам се добро осећала у то време.

 

А ево и воде како изиграва огледало: (чисто да се види да мој осмех није био једини који се видео). Све те боје... просто, као из бајке. 

 

Људи су углавном сви били на једном месту. А чамци су били усамљени. Лепи само за маштање у двоје. И наравно, на фотографијама. 

 

 А када сунце обоји небо и воду бојама љубави, онда сам најпажљивија на дисање мог Словака. Чини се као да је вечност сакривена у овим фотографијама.

 Залазак сунца. У мом роману сам поменула да је то "најинтимнија ствар која повезује двоје заљубљених". А замислите тек колико је тамо дивних залазака сунца било. Чини ми се све као у филму "The notebook". Па ето, сви ми имамо своју причу. Као што ми је једном Домаћица обећала да ће бити.
У нади да ће вам се слике допасти, шаљем пуно поздрава!

 

 

Божић је.
Увек ме у то време спопадну нека размишљања "веома важна".
И размишљам о Словаку. Размишљам шта је све он учионио за мене.
Размишљам колико су нас та дела везала.
Стално поверавање са обе стране.
Његов долазак у Темишвар, када се цео мој свет био срушио. Па га је он тада, дефинитивно обновио.
6 километара пешачимо, а најтоплији дан у години беше. Смејем се, смеје се и он.
У руци држим букет који ми је поклонио.
Срећна сам. А и у његовим очима се чита срећа.
Каже да је сазрео поред мене. Такође мислим то. Сазрео је.
Пошто обоје пуно путујемо, увек смо били ту једно за другога и пре и послe тих путовања.
Па онда, све оне предивне разгледнице.
Па његово "Недостајала си, ПУНО!" Из Пољске.
И моје "Идући пут ћемо овде заједно! Шта год да се деси, ја сам ту!" Из Париза.
То су неке успомене, које никада нећу моћи да заборавим. Увек ћу их се радо сећати, са великим осмехом на лицу.
Бог нас је са неким разлогом спојио.
Онда, моје мучење да стигнем на екскурзију где су ишли награђени (друго и треће место) на државној олимпијади.
Тај дан сам почела да верујем у чуда.
4. септембар. После пола године, отишла сам на село. Помажем мојима око послова у башти.
Звони телефон.
Јављају ми да је остало једно место. Полази воз за 5 сати.
Брзо завршавамо са пословима и идем у град да се пакујем. Не сећам се када сам, као тад, била срећна.
То путовање ми је донело њега, у првом реду.
Донело ми је помирење са најбољом другарицом!
Донели ми је још нових пријатеља.
А он и ја. Тандем. Сви мисле да смо заједно.
А у ствари, ми ни сами не знамо шта осећамо.

Зато, ако ме данас питате, ја опет нећу знати да кажем. Зна све о мојим бившим "љубавима". И ја о његовим. Зна колико ми значи, ја такође знам.
Понекад, можда ни не треба толико чачкати. Проживели смо пуно тога заједно.
Битно је, да данас могу да га назовем најбољим другом. Особом коју волим на посебан начин.
Да ли је то љубав као према брату, или нешто друго, никада нећу сазнати.
Само желим да му захвалим за све што ми је подарио. Све чему ме је научио.
Што ми је помогао око румунског, и још много других ствари.
Иако никада неће ово читати.
Али и сам зна колико га волим.

Сретан Божић, драги мој. Не заборавите, чуда се данас дешавају!
Верујте.
А празник проведите у најближем кругу породице, у радости и весељу.
Мир Божији, Христос се роди!

Па ето. У међувремену сам открила да сам ја мала за љубав, тако да нећу да се заљубљујем: то је решено. Али... Шта је? Питате се шта се ту још дешавало?
Звао ме је још неколико пута. Даљина је то, нема се баш шта друго радити.
Е па, када ме је звао почео је нешто да одуговлачи. И онда лепо каже: Знаш шта, имам да ти кажем три ствари:
1. недостајеш ми
2. Исто као под један.
3. исто као претходне 2.

А ја... (Боже како сам безобразна :)) ) ја се заценила од смеха. И не могу да престанем. Дечко ми отвара душу а ја...
Осим што сам поцрвенела-ништа.
И онда се он сав збунио, познаје му се по гласу.
"Имаш нешто да ми кажеш?" Питам ја, а глас ми трепери.
"Пааа...ја... имам... знаш.... ма, рекао бих ти много тога, али се бојим да не кажем неку глупост"
"А шта ти мислиш како су пре људи комуницирали? Није било телефона, ни интернета. И ипак су све говорили у лице"
"А мислиш да нећу да ти кажем у лице? Хоћу. Сад, ако паднем у несвест... то је друга ствар."
"Мислим, знаш већ шта се дешава са мном." У том тренутку, улази мама у собу.
"Са ким ти то причаш?" Пита она заинтересовано.
Би хепи начуљила уши, заинтересовано слуша, а Себастјан ће:
"Са девојком."
Правила сам се да нисам ништа чула.
Пола сата је он мени ту покушавао нешто да каже. И рекао је по нешто. И све би било добро да се ја нисам толико смејала.
Касније ме је сестра од тетке (на чијем смо се рођендану упознали) зезала. Крв ми је сву попила. Превод његовог презимена је нешто као: Божић.
Сад сам ја, "Божићна девојка".- по мојој сестри.
Ја нисам узбуђена, али ми је драг дечко.
Зашто да не буде тако? До сада сам ионако, увек погрешне волела.
Јутрос ме буди његов позив. (Добро, није баш било јутро, али ипак...)
Одбијам позив неколико порука, али овај је упоран.
Пишем му поруку "Спавам"
Касније, после једно пола сата, причамо.
"Је л' су дозвољени разговори док си ушушкана у ћебе?"
Ма какво ћебе, дете моје, пробудио си ме и одмах сам се бацила на склањање.
Али ето.
И он је опет нежан. Сав сија. Честита ми бадњи дан.
И каже: Имам 2 вести да ти саопштим. Лошу и добру. Са којом да почнем?
Мислим се... почни већ једном, журим!
И рече ми лошу вест (која није лоша, само ајд').
А када је хтео да саопшти добру, неко га је позвао и морао је да оде.
Е од тад' се нисмо чули, сад ће он, ускоро.
Наставке пишем јер сам чула да су неки заинтересовани :))

Сретно бадње вече најдражим блогерима! Нека вам све од руке иде.

Када сам отишла код рођака, знала сам да ће други дан Божића, то јест, 26. децембар, бити резервисан за сестру од ујака.
И тако је и било. После службе, коју је одржао мој ујак (свештеник), отишли смо на ручак. Било је ту три ствари. Ем Божић, ем недеља, ем 17-и рођендан мојој сестри.
Имам ја тамо много сестара, а ова свакако не спада у омиљене. Али, шта је ту је. Не може се избећи.
Мало сам мрзовољна, знам да ће потрајати до касно по подне.
Чујем од ујне, долази и нека њена пријатељица са мужем и сином.
Ах, красота! Одушевљена сам. Још ми је то требало.
А ја наравно, никад горе изгледала нисам. Још сам и исцрпљена после игара са браћом.
Добро, ајде де. Преживећу.
Улази насмејани дечко у кућу, комуницирали смо ми ту мало, ал никако да се упознамо.
Касније одемо да гледамо нешто, а моја сестра није баш имала времена за мене тако да сам се нашла у небраном грожђу. Њен рођени брат, од 14 година, мој седмогодишњи брат од тетке, и господин, још увек непознати.
Е, а што ме је нервирао... Или није био мој дан, или не знам. Нешто ми је ишао на живце.
Зове мене сестра до продавнице, да купи неки поклон.
Па насрнуо и овај, а и мој брат. Глупо ми да кажем не... Тутнули ме у средину. Као између две ватре. Сестра нон-стоп зеза господина непознатог, овај јадан не зна како да се одбрани, а брат додаје уље на ватру. (А тај човек је легенда!)
Уђемо у продавницу, немам појма више ни како да се претварам. И дође мој брат и каже:
-Па вас двоје се још увек нисте упознали?
Ми се гледамо, не знаш ко се глупље осећа.
Упозна он ту нас и ајд' даље.
Тај дан је ужасно тешко пролазио. Касније сам успела да се склупчам код тетке и да мало диваним.
И сад, требало је на крају да се ми вратимо одакле смо дошли. А дошли смо на село, из оближњег града. 20 минута вожње.
И мој ујак лепо то све распореди, неке пошаље у "првој тури", а мама и ја остале да идемо са њиховим породичним пријатељима "ускоро".
Мало морген. То ускоро је потрајало још 2 и по сата.
Долази С. да се поздравимо за растанак.
"С, ок. можеш да се поздравиш само знаш, идемо заједно кући" Говорим кроз кисели осмех. Ал' овај запео, пољубио ме два пута, па каже: "Нема везе. Поздравићемо се опет". Лице му се озарило када је чуо да ћемо кући заједно. Шта то треба да значи?
Кола су им доста мала. Његови напред. Мајка му је нервозна јер је тата попио па већ прича свашта.
Моја мама и ја се гуркамо, уздржавам се да се не насмејем. С. ме је пригрлио, као нема места. (Ок, немам ја искуства, али нисам ја наивна)
И почне он ту мене да испитује. Његови упијају сваку реч.
Тата још и коментарише. "Није сине то за тебе, не видиш како је далеко" или "Угледај се ти на њу".
Стижемо код нас. Моја браћа од тетке га тероришу. Испитују. Муче. Скачу по њему. Ја се смејем (како сам болесна) и одједном им претим да нећу више долазити код њих ако се тако буду понашали. Одједном-тајац. Свако седи на свом месту. С. покушава да поново започне неку конверзацију, али ја сам нешто ћутљива.
Излазимо напоље, његова мама је убедила тату да крену, па би жена одма да искористи прилику. Изашла сам без јакне. Напољу је минус. Тражи ми број. Преврнула бих очима, али му га дајем.
Улазимо у кухињу, само једно место је празно. Нико неће да седне.
Крећу, опет се поздрављамо. Овај пут добијам и загрљај гратис. Док чекамо да мама окрене кола у улици 2 са 2, излази комшија, ком се његов тата посебно обрадовао. И наравно, улазе тамо. Са тугом у очима ми маше. А ја журим код омиљене сестре од тетке, да се поздравимо.

                                                      *******

Сутра дан, зове ме. Хоће да ми каже много тога. Успева да исцеди само да је пожелео да ме зове опет напоље, али да се бојао да ћу га одбити. Ја одавно нисам имала сличних ситуација, не знам како да се понашам.
Моја мама не заклапа како је диван и добар и примеран дечко. Тетка исто. Ћутим, али се смешим.
Онда услеђују и други позиви. Стидљиво покушава да ми приђе. Онда сам ја то лепо, по кратком поступку "АкоИмашНештоДаМиКажешРециЛепо" завршила.
Питао ме је да ли верујем у "љубав на први поглед"?
После смо причали и сатима. Није прошло много времена, али имам осећај као да га одавно познајем.
А увек зна да каже нешто што ће ми измамити осмех.
"Знаш, има једна девојка у Темишвару која ми се свиђа. А уопште не знам зашто су тај Темишвар ставили тако далеко... 300 километара, Боже...Него, реци јој ако је видиш, да бих је позвао да изађемо. Мислиш ли да би прихватила?"
Касније сам му рекла да:
"Причала сам са девојком из Темишвара. Каже да је била неколико пута рањена, па се боји да се заљуби опет."
"Реци јој да престане да се плаши. Било би моје задовољство ако би се Она опет заљубила. Имаш моју часну реч да бих јој улепшао сваки дан и ставио у игру и срце."
" И реци јој да је љубав леп осећај. Поготово ако је обостран".

Рекао је да је његова мама одушевљена што прича са мном. Брат и није, јер ноћима не можа да спава.
Питао ме је колико кошта карта до Темишвара.
Шта се ово дешава?
Најгоре је што, вероватно не лаже. Превише је опасно. Познају нам се родитељи, уствари, фамилије.

Би хепи је срећна што јој неко улепшава дане. Чак иако ће се тешко заљубити опет.

Дошао је дан када прелазим прстима преко тастатуре, исписивајући свој 500-ти пост. 5941 коментар.

Било је ту свега, у ове две и по године.
Почела сам да пишем из непознатих разлога. Мала. Дивља. Са ожиљком на срцу после татине смрти.
И онда сам тако, добила искрену помоћ од драгих ми блогера. Неке сам касније и упознала, као што су на пример: Сањарења, Мира, Крила анђела..
Неке сам увела у овај свет, па су ту као одувек, је л'.. :)
Неке тек желим да упознам. Можда баш ове године.
О блогу знају само они који су "први до срца". 2-3 особе.
Зато што је то нешто моје лично. Све моје слабости, боли и срећа на једном месту.
Све оно што никада не желим да заборавим.
Све оно кроз шта пролазим, оно што ме мења и што од мене чини човека.
Блогери су ми помогли да преболим, научили ме много тога.
А мој блог... Када бих поделила текстове о љубави, била би ту три дечака.
Један који је био главна школска фаца. А касније се испоставио да није ни за факултет у стању. Родитељи "буџе". Једини који није био далеко. Али који ме је највише разочарао. Данас више ништа не осећам. (Ко би рекао?) Само сажаљење.
Један који је далеко. (Који ће се пронаћи сада у овоме) Неко ко се не заборавља. Особа која није свесна колико вреди и колико ми је значила.
Нисам ни писала све на блогу о њему, али дани после одласка из Карловаца су били ужасни. Пуни суза. Неко у кога сам се за кратко време, непланирано заљубила.
И трећи, који ми је најбољи друг. Једна од највећих подршка. На 100 километара одавде. Неко ко ме слуша увек, ко дели искрене савете и ко ме усрећује и нервира истом мером. Неко кога желим поред себе, макар као друга.
Ја волим да волим. Тај осећај је неупоредив са било којим другим.
Зато сам била слободна да се заљубим у целу планету.
Заљубљена сам у овај блог, у људе који су спремни да овде изложе све своје емоције.
Заљубљена сам у Темишвар. У новинарство којим покушавам да се бавим, у књиге које пишем са толико љубави, у језике које покушавам да говорим...
Заљубљена сам у живот, овакав какав је, и сваког дана покушавам да учим. Да га проживљавам.
И онда, ту су и моја путовања. Овде су сачувана од заборава.
Сремски Карловци, за које ме везују најлепша сећања, Париз-шта више рећи?, Словенија, путовања по Србији... Румунији...
Све је записано овде. Све је подељено са вама.
Хвала мамама Каспер и Сањарења! Што су од почетка биле уз мене.
Хвала Мири, што ме је подржавала у свему и била помоћ-мама.
Хвала Причалици што је толико мудрости усадила у ову луду главу.
Хвала Мандраку што ме је натерао да опет верујем у магију.
Хвала Степском што је увек говорио праве речи! Одабране. И што ме је натерао да верујем. Права љубав постоји.
Хвала Домаћици што је својом посетом на блогу остављала посебну атмосферу.
Хвала Сопрану, што ме често трпи када му се јадам. И дан данас.
Хвала Настасји, што је тако посебна и увек ме обрадује. Што има тако дивну причу која говори: сви можете бити срећни.
Хвала АнаМ, што ме је засмејавала мали милион пута.
Хвала Баладашевићу, што је сваки пут знао да погоди тамо где треба. Да ме дрмне. Ретко навраћа, али месецима ме тера да размишљам. И увек расплаче.
Хвала мојим несуђеним сестрама: цицили и тужној, што су тако дивне и сличне мени!
Хвала Уни и Несаници што су увек имале спремне животне приче које сам читала ноћу. Које су ме растужиле.
Хвала Шукију што је са мало речи говорио пуно ствари.
Хвала Таласу за осмехе.
Хвала Крилимаанђела за предивне стихове који су ме разнежили и нисам била достојна коментара...

Хвала свима. Јер сте ме научили. Јер сте ме трпели. Јер сте ме читали. Хвала што сте ту.
Па, у то име.  Хајде да прославимо овај мој 500-ти пост.
Валцер!

Она.
Другог јануара јој је изјављена љубав.
Она је остала блокирана.
Уплашила се.
Шта рећи на тако нешто? Када неко сакупља најлепше речи за тебе... а теби је скоро све једно?
Она не жели да икога повреди.
У њеној глави је пометња.
Али ако добро размисли... љубав, то није за њу.
И онако не зна она са тим. Углавном зна само да квари.
Зато је узела своје најлепше бојице и кренула да и у овој 2011, црта другима осмехе. Зато је уствари овде: Да би други били срећни.
У ишчекивању да пробе позоришта почну, она наставља да глуми.
Тако да више не зна ни где је, ни зашто, ни са ким.

Зна само да воли. Углавном погрешне, који никада неће моћи да јој истом мером узврате.
Стиска другарицину руку и...
Живот је леп.

 

Рече ми сањарења, када једна затвориш врата, лепо ћеш моћи да видиш друга која су ти се отворила.
Па, тако је.
Једна смо закључали, али ето..
Када сам била код мојих за румунски Божић, упознала сам једног дечка.
На почетку ме је страшно нервирао.
Касније у колима, почео да ме испитује коју школу идем, и када рекох да сам из Темишвара, његов тата рече: "Пусти је, ова ти је далеко".
Ја се зацрвенела.
Тражио ми је број, дала сам му га арогантно.
Касније је почео да ме тражи. Увек је бирао најлепше речи, за мене. :)
Чиме ли сам то заслужила?
Рекао ми је да му је жао што нисмо више времена заједно провели, што нисам дуже остала да причамо, да се шетамо.
Извинуо се што је био ћутљив, што је касније и објаснио.
Јуче ме зове. Каже, "имам толику трему сваки пут када са тобом причам да заборавим да те питам...". Касније ми је још рекао да му недостајем. И да ћу му недостајати до следеће године.
Да му је срамота да ме стално зивка, и када сам му послала поруку, улепшала сам му дан.
Онда ме је звао у поноћ. "Лепо је овде. Али бих највише волео да си и ти овде. Осећам се усамљено."
На дискретан начин је сазнао да ли сам сама. "Је л' је и твој дечко синоћ био тамо?"
После се минутима чудио како сам сама.
"Ти си баш дивна девојка."

Како је мени то лепо :) Само ето, онима који то заслужују, тешко можемо да узвратимо.
Ипак, хвала на овоме, Боже.