500
Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2011Дошао је дан када прелазим прстима преко тастатуре, исписивајући свој 500-ти пост. 5941 коментар.
Било је ту свега, у ове две и по године.
Почела сам да пишем из непознатих разлога. Мала. Дивља. Са ожиљком на срцу после татине смрти.
И онда сам тако, добила искрену помоћ од драгих ми блогера. Неке сам касније и упознала, као што су на пример: Сањарења, Мира, Крила анђела..
Неке сам увела у овај свет, па су ту као одувек, је л'.. :)
Неке тек желим да упознам. Можда баш ове године.
О блогу знају само они који су "први до срца". 2-3 особе.
Зато што је то нешто моје лично. Све моје слабости, боли и срећа на једном месту.
Све оно што никада не желим да заборавим.
Све оно кроз шта пролазим, оно што ме мења и што од мене чини човека.
Блогери су ми помогли да преболим, научили ме много тога.
А мој блог... Када бих поделила текстове о љубави, била би ту три дечака.
Један који је био главна школска фаца. А касније се испоставио да није ни за факултет у стању. Родитељи "буџе". Једини који није био далеко. Али који ме је највише разочарао. Данас више ништа не осећам. (Ко би рекао?) Само сажаљење.
Један који је далеко. (Који ће се пронаћи сада у овоме) Неко ко се не заборавља. Особа која није свесна колико вреди и колико ми је значила.
Нисам ни писала све на блогу о њему, али дани после одласка из Карловаца су били ужасни. Пуни суза. Неко у кога сам се за кратко време, непланирано заљубила.
И трећи, који ми је најбољи друг. Једна од највећих подршка. На 100 километара одавде. Неко ко ме слуша увек, ко дели искрене савете и ко ме усрећује и нервира истом мером. Неко кога желим поред себе, макар као друга.
Ја волим да волим. Тај осећај је неупоредив са било којим другим.
Зато сам била слободна да се заљубим у целу планету.
Заљубљена сам у овај блог, у људе који су спремни да овде изложе све своје емоције.
Заљубљена сам у Темишвар. У новинарство којим покушавам да се бавим, у књиге које пишем са толико љубави, у језике које покушавам да говорим...
Заљубљена сам у живот, овакав какав је, и сваког дана покушавам да учим. Да га проживљавам.
И онда, ту су и моја путовања. Овде су сачувана од заборава.
Сремски Карловци, за које ме везују најлепша сећања, Париз-шта више рећи?, Словенија, путовања по Србији... Румунији...
Све је записано овде. Све је подељено са вама.
Хвала мамама Каспер и Сањарења! Што су од почетка биле уз мене.
Хвала Мири, што ме је подржавала у свему и била помоћ-мама.
Хвала Причалици што је толико мудрости усадила у ову луду главу.
Хвала Мандраку што ме је натерао да опет верујем у магију.
Хвала Степском што је увек говорио праве речи! Одабране. И што ме је натерао да верујем. Права љубав постоји.
Хвала Домаћици што је својом посетом на блогу остављала посебну атмосферу.
Хвала Сопрану, што ме често трпи када му се јадам. И дан данас.
Хвала Настасји, што је тако посебна и увек ме обрадује. Што има тако дивну причу која говори: сви можете бити срећни.
Хвала АнаМ, што ме је засмејавала мали милион пута.
Хвала Баладашевићу, што је сваки пут знао да погоди тамо где треба. Да ме дрмне. Ретко навраћа, али месецима ме тера да размишљам. И увек расплаче.
Хвала мојим несуђеним сестрама: цицили и тужној, што су тако дивне и сличне мени!
Хвала Уни и Несаници што су увек имале спремне животне приче које сам читала ноћу. Које су ме растужиле.
Хвала Шукију што је са мало речи говорио пуно ствари.
Хвала Таласу за осмехе.
Хвала Крилимаанђела за предивне стихове који су ме разнежили и нисам била достојна коментара...
Хвала свима. Јер сте ме научили. Јер сте ме трпели. Јер сте ме читали. Хвала што сте ту.
Па, у то име. Хајде да прославимо овај мој 500-ти пост.
Валцер!
Srećan ti jubilej i nemoj da ti dosadi da pišeš. Sada da sačekamo 1000-ti post :)
Аутор gogy 04 ÐÐ 2011, 06:51