Сутра је нови дан...

Када сам отишла код рођака, знала сам да ће други дан Божића, то јест, 26. децембар, бити резервисан за сестру од ујака.
И тако је и било. После службе, коју је одржао мој ујак (свештеник), отишли смо на ручак. Било је ту три ствари. Ем Божић, ем недеља, ем 17-и рођендан мојој сестри.
Имам ја тамо много сестара, а ова свакако не спада у омиљене. Али, шта је ту је. Не може се избећи.
Мало сам мрзовољна, знам да ће потрајати до касно по подне.
Чујем од ујне, долази и нека њена пријатељица са мужем и сином.
Ах, красота! Одушевљена сам. Још ми је то требало.
А ја наравно, никад горе изгледала нисам. Још сам и исцрпљена после игара са браћом.
Добро, ајде де. Преживећу.
Улази насмејани дечко у кућу, комуницирали смо ми ту мало, ал никако да се упознамо.
Касније одемо да гледамо нешто, а моја сестра није баш имала времена за мене тако да сам се нашла у небраном грожђу. Њен рођени брат, од 14 година, мој седмогодишњи брат од тетке, и господин, још увек непознати.
Е, а што ме је нервирао... Или није био мој дан, или не знам. Нешто ми је ишао на живце.
Зове мене сестра до продавнице, да купи неки поклон.
Па насрнуо и овај, а и мој брат. Глупо ми да кажем не... Тутнули ме у средину. Као између две ватре. Сестра нон-стоп зеза господина непознатог, овај јадан не зна како да се одбрани, а брат додаје уље на ватру. (А тај човек је легенда!)
Уђемо у продавницу, немам појма више ни како да се претварам. И дође мој брат и каже:
-Па вас двоје се још увек нисте упознали?
Ми се гледамо, не знаш ко се глупље осећа.
Упозна он ту нас и ајд' даље.
Тај дан је ужасно тешко пролазио. Касније сам успела да се склупчам код тетке и да мало диваним.
И сад, требало је на крају да се ми вратимо одакле смо дошли. А дошли смо на село, из оближњег града. 20 минута вожње.
И мој ујак лепо то све распореди, неке пошаље у "првој тури", а мама и ја остале да идемо са њиховим породичним пријатељима "ускоро".
Мало морген. То ускоро је потрајало још 2 и по сата.
Долази С. да се поздравимо за растанак.
"С, ок. можеш да се поздравиш само знаш, идемо заједно кући" Говорим кроз кисели осмех. Ал' овај запео, пољубио ме два пута, па каже: "Нема везе. Поздравићемо се опет". Лице му се озарило када је чуо да ћемо кући заједно. Шта то треба да значи?
Кола су им доста мала. Његови напред. Мајка му је нервозна јер је тата попио па већ прича свашта.
Моја мама и ја се гуркамо, уздржавам се да се не насмејем. С. ме је пригрлио, као нема места. (Ок, немам ја искуства, али нисам ја наивна)
И почне он ту мене да испитује. Његови упијају сваку реч.
Тата још и коментарише. "Није сине то за тебе, не видиш како је далеко" или "Угледај се ти на њу".
Стижемо код нас. Моја браћа од тетке га тероришу. Испитују. Муче. Скачу по њему. Ја се смејем (како сам болесна) и одједном им претим да нећу више долазити код њих ако се тако буду понашали. Одједном-тајац. Свако седи на свом месту. С. покушава да поново започне неку конверзацију, али ја сам нешто ћутљива.
Излазимо напоље, његова мама је убедила тату да крену, па би жена одма да искористи прилику. Изашла сам без јакне. Напољу је минус. Тражи ми број. Преврнула бих очима, али му га дајем.
Улазимо у кухињу, само једно место је празно. Нико неће да седне.
Крећу, опет се поздрављамо. Овај пут добијам и загрљај гратис. Док чекамо да мама окрене кола у улици 2 са 2, излази комшија, ком се његов тата посебно обрадовао. И наравно, улазе тамо. Са тугом у очима ми маше. А ја журим код омиљене сестре од тетке, да се поздравимо.

                                                      *******

Сутра дан, зове ме. Хоће да ми каже много тога. Успева да исцеди само да је пожелео да ме зове опет напоље, али да се бојао да ћу га одбити. Ја одавно нисам имала сличних ситуација, не знам како да се понашам.
Моја мама не заклапа како је диван и добар и примеран дечко. Тетка исто. Ћутим, али се смешим.
Онда услеђују и други позиви. Стидљиво покушава да ми приђе. Онда сам ја то лепо, по кратком поступку "АкоИмашНештоДаМиКажешРециЛепо" завршила.
Питао ме је да ли верујем у "љубав на први поглед"?
После смо причали и сатима. Није прошло много времена, али имам осећај као да га одавно познајем.
А увек зна да каже нешто што ће ми измамити осмех.
"Знаш, има једна девојка у Темишвару која ми се свиђа. А уопште не знам зашто су тај Темишвар ставили тако далеко... 300 километара, Боже...Него, реци јој ако је видиш, да бих је позвао да изађемо. Мислиш ли да би прихватила?"
Касније сам му рекла да:
"Причала сам са девојком из Темишвара. Каже да је била неколико пута рањена, па се боји да се заљуби опет."
"Реци јој да престане да се плаши. Било би моје задовољство ако би се Она опет заљубила. Имаш моју часну реч да бих јој улепшао сваки дан и ставио у игру и срце."
" И реци јој да је љубав леп осећај. Поготово ако је обостран".

Рекао је да је његова мама одушевљена што прича са мном. Брат и није, јер ноћима не можа да спава.
Питао ме је колико кошта карта до Темишвара.
Шта се ово дешава?
Најгоре је што, вероватно не лаже. Превише је опасно. Познају нам се родитељи, уствари, фамилије.

Би хепи је срећна што јој неко улепшава дане. Чак иако ће се тешко заљубити опет.