Пожртвовање.
Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2011Волела бих да живим у бајци. А ко не би?
Ових дана, на часовима смо нешто помињали често бајку "Мала сирена".
Одувек сам се у њој проналазила, не знам зашто.
Тај цртани ми је, поред Петра Пана и далматинаца, увек био посебно драг.
Мама ми је причала да сам нон-стоп вртела те касете, док се трака није кидала.
Лудо дете.
Аријел је посебни лик. Хвала Андерсену што ју је створио.
Али размишљам, да ли је заиста тако у животу, или је то само у бајкама?
Једна девојка жртвује цео свет, за нешто немогуће.
Нешто што је од почетка изгубљен рат.
Наравно, пошто је бајка, то све има срећан крај.
Рећићете да сам полудела.
Али, да ли човек бира да ону немогућу страну, само зато што жели да види оно непознато, зато што је то интересантно... или зато што стварно воли и због те љубави је спреман да окрене цео свет?
Уствари, пост је само тачка на бесму коју смо обрађивали на румунском.
Хоћу да будем као Аријел.
Када бар имамо исте осмехе, хоћу да се заљубим и борим за ту љубав...
...једног дана...
А мој Мика каже: "Ви можда схватате: био сам ту да вам прстом на усни напишем осмех и на трепавицама сузу у исти мах."
Andersen nije stvorio Arijel, vec Diznej :)
Аутор mesecina 20 ÐÐ 2011, 21:06U pravoj prici, ona nema ime, a kraj nije uopste srecan. Tu se vidi pravo pozrtvovanje. Komercijalizacija obicno upropasti sustinu...
Bajka jeste divna, jedna od mojih omiljenih, ali u originalnoj verziji :)