Пут те зове, иди!
Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2011 Не желим да одеш у септембру. A клизе дани, не могу да их избројим све.
"Па зар ниси срећна? Твој Словак ти долази у Темишвар. Зар ниси то желела?"
Док сам путовала "тим возом", опазила сам и друге станице. Мислим да, када сам стигла до последње, нисам више имала снаге. Замислила се добро. А знаш шта се дешава касније?
Легнем у кревет, мислим на тебе... и имам толико тога да ти кажем, а када причамо, толико се изгубим тамо негде, нигде.
Можда ја имам још пуно тога да научим. Можда морам да прођем кроз милијарду ствари да бих научила да ценим оне праве, али је сигурно, једном заувек, да ми недостајеш. Да ме мењаш. Да си ти моја потајна жеља што цврчи да буде исказана. "А шта те је привукло на њему"-мрзим то простачко питање. Али никада нећу заборавити погледе којих смо се клонили. Речи које су биле у устима, али нисмо имали снаге да их изговоримо. Волела бих да сам ти видела израз лица када су ти рекли: "Има момка". А били смо тако близу да урадимо нешто.
И наравно, мушки понос налаже тако: Причај са њом, али буди уздржан.
Лудела сам. Био си ми потребан, као жедној земљи кише. Само да причамо, ништа више. Да ме учиш новим стварима. Да будеш јачи од мене. То је оно што ми се свидело код тебе! Јер можеш да ме контролишеш. Остале сам ја контролисала.
Одједном ми је синула идеја: он мора да има "Мајстора и Маргарету!" И већ идућег момента сам слала књигу. На крају, схватиће чему све то.
И Братислава чека на њега, а ја сам луда. У стању сам да "скокнем" донде. Једног дана...
Izgleda da uvozimo i izvozimo pogrešne stvari.
Аутор nemanja 20 ÐÐ 2011, 02:48