Залеђен тренутак
Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2011- Чекај, мала пегава, шта је са том тачкицом у твоме оку што несташно сија? Само немој да ми кажеш да носталгија хоће да исплива из твог зеленила...
Гледао ме је, а ја сам чувала радоснице, прекривене осмесима и љубављу. Та шта да се лажемо, и то је нека фела љубави. Чудна. Затутурена дубоко у нама.
И те даљине, о којима сам писала већ месецима, њих ћу стално носити под овим тешким ноктима. Прилепљене уз мене.
Зар се може друкчије?
И оне додире, несташне, скроз, носићу у ципелицама, бар за један број мањим. Није то игра, то је сан. То смо нас двоје. У било ком граду у Европи. Или било којој америчкој држави. Ми се уклапамо у било који пејзаж.
Зато и мислимо једнако. Зато сањамо о даљинама, не знајући, да све што нам треба, јесте управо ту, до нас.
Прекрила сам плавим покривачем све моје поразе. Добила сам медаљу-Њега. Поносно сам се шепурила када сам га имала уз себе.
И сад?
Остаје да се зацаклим у његовом оку и пустим га да учини корак ка нама.
Или да оде, трчећим кораком.
Шта знам... Ја још увек осећам његову врућу руку на мом носу. И мислим: као да време не може да крене изнова да тече...
А шта знам, добро речено: пустиш да видиш куд ће пут да га одведе или доведе. Грлим, девојчице!:)))
Аутор pricalica 02 ÐÐ 2011, 13:51