Имали смо крила...
Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2011Пусте улице. Чини се као да певају о моментима које проведосмо једно уз друго.
Пиљим у пут који ме чека, а тебе нема, да рашириш руке и нежно се насмешиш, примајући ме у твој чврсти загрљај.
Недостајеш.
Да ми пољубиш врат и кажеш: "Имај поверења у мене". И да потом придобијеш сво поверење овога света.
Недостајеш.
Да ме одведеш на улаз у шуму, у 2 сата после поноћи. Да седнемо. Да се ја уплашим, али већ идућег момента да схватим да си ме само одвео далеко од градске буке. Да гледамо звезде. И увек када ја кажем нешто озбиљно, да ти приметиш звезду падалицу.
Недостајеш.
Да ме пригрлиш уз себе и шапнеш ми на ухо: "Недостајаћеш ми".
Недостајеш.
Да ме утешиш када ме сузе гуше. Да ми подигнеш главу и кажеш: Све је то нормално, не брини.
Недостајеш.
Да спустиш своје усне на моје, да ја уздрхтим од страха. Од толико забрана. Рестрикција. Недостајања.
Да ме питаш: "Је л' ти хладно?" И трљаш моју кожу док се не смирим.
И ноћ је тихо падала, стезала сам чврсто његову руку. Пут се смешио. Нека сила ми није дала да га понесем са собом. Једино остају успомене, које чувам под јастуком. Да се никада не загубе...
Uvek me raznežiš :)
Аутор sanjarenja56 31 ÐÐ 2011, 21:51