Ми
Аутор behappy | 1 СÐ, 2011- Док чекаш, све је другачије. У моменту када тај дан, о ком већ данима мислимо, о ком сањамо, већ месецима, чим главу спустимо на јастук, почне да се приближава, онда улазимо у панику. Не ваља толико сањати, блесо! -говорим сама себи.
А шта ћу, када ми се сузе радоснице из џепова преливају.
"Недостајеш ми!" -говори тихо.
"Чекај, смучићу ти се када дођеш"
"Мислиш? Ја не."- уздише сигурно.
Чежња нас изједа већ, полако, изнутра...
И мислим, тако смо се лако навикавали једно на друго у туђим градовима. А овај ће напокон бити наш.
"И онда ћемо да се виђамо сваки дан... или више пута дневно" смеши се, правећи планове.
А ја замишљена, чекам га, раширених руку.
Све даљине ће одједном да нестану. Донеће их са собом. И како ћу онда да пишем о даљинама?
Ако је веровати судбини, долази овде. Како је и рекао. Подвлачећи чињеницу да сам ја један од разлога. И шта ми онда више треба? осим искреног осмеха, великог "ХВАЛА!" ономе ко нас од горе посматра, и неколико тренутака за ћутање.
:)))) Eh... eh... eh.... :)))
Аутор cicilly 01 СР2011, 18:30