Сутра је нови дан...

Зазвонио ми је телефон. Сестра2, неким дрским тоном:
"Где си ти? Знам. На стадиону. Је л' знаш да се тамо десило највише силовања? Не, наравно да не знаш. Дођи кући, хитно".
Иако сам осетила дозу хумора у њеном гласу, уплашила сам се.
Рекла сам му да ми је било лепо са њим. Уствари, било лепо или не, на крају се све заврши. Од нас зависе многе ствари. Да ли ћемо одржати контакт, да ли ћемо тражити једно другог... као што је од нас самих зависио и сам тај почетак.
Стигавши кући, наравно, сестра2 ми је рекла да се само шалила и да је то био изговор да се што пре довучем кући, да сам јој недостајала.
Не могу рећи да ми је жао, али сам се можда, сама у себе разочарала.
Није заслужила да јој ово радим, и не знам зашто јесам. Чак иако нису били заједно.
Чудна ствар је, што скоро сваке вечери када смо се састајали, она га је звала, а мени је причала да се нису чули после раскида...
Када сам ушла у воз, у повратку кући, решила сам да оно што се десило, остане тамо. Нисам ни слутила да ће ме опет тражити. Мислила сам: "Њему је то била само авантура, не смем да ставим осећања у све ово."
Али, убрзо се испоставило да сам му "пала добро". И чим сам стигла кући, наставио је да прича са мном, сећајући се наших тренутака.
Сва она хладноћа, када сам га помињала сестри, испоставила се лажна.
Стигавши кући, причале смо преко интернета (проклет био), писала ми је да уствари никако није престала да мисли на њега, да јој страшно недостаје, да не зна како да га избаци из главе, а у оним моментима када престане да мисли на њега, она га сања.
Плакала сам.
Не знам, да сам знала да јој још увек толико значи, можда...
А можда и не...
То никада нећу сазнати.
Али тада, стомак ми се превртао. Нисам могла то да издржим. Нека огромна прљава река се заробила у мени и не проналази излаз.
Рекла је да сам јој потребна.
Покушавала сам да будем уз њу, све док тај талас није прошао. Можда сам, сада размишљам, само хтела да се искупим. Али свакако, она о овоме није сазнала. И боље је тако. Заиста не бих желела да је изгубим.
Наставио је да ми пише о недостајању, о звездама које смо заједно гледали, о жељама и о чежњи...
У неким тренутцима, сасвим бих заборавила околности око себе, и на моменат уживала.
Али реалност је ипак водила другу игру, за нас.
Док, једног дана, сестра није "укључила аларм".
"Јављај се, чим стигнеш кући, хитно је!"
Можете ли да замислите, да ми се у том моменту зауставило дисање на трен. Да су ми се по глави мотале најгоре ствари, читави сценарији о томе како ми говори: "Нисам могла ни да сањам да ћеш ми овако нешто урадити."
Стигла сам кући, брзо јој се јавила, док сам се већ 2 пута презнојала.
"Почео је да се понаша чудно. Мислим да му се допада неко други. Скроз је незаинтересован, шта мислиш да се дешава?"
Пао ми је камен са срца, јер уствари није сазнала ништа. (да, једног дана, свакако ће све изаћи на видело)
Са мном се понашао нормално, док је са њом причао хладно, док у једном моменту није угасио сваки контакт.
А мене је и даље звао.
Видела сам колико је на њу деловало све. Било ми је жао што му је дала толику пажњу, када је сама заслуживала много више. Али тако је са нама девојкама, увек изаберемо погрешно.
Њој сам говорила да треба да отвори очи, да осмотри добро момке у својој околини, јер је и сама знала да се породица никада неће сложити са њим, а ја сам почела да се удаљавам, заувек, од њега.
Када би ме звао, не бих се јављала, касније сам измишљала глупе разлоге и слала му само поруке, без питања "како си?, шта радиш?"
Тако је, ваљда, било боље.
Инсистирао је, говорио да му страшно недостајем, рекао да је престао да прича са сестром, да је тако боље за обоје.
Покушала сам да га убедим да бар остану у пристојним односима (иако сама не верујем у пријатељство после везе).
И једног дана сам, сасвим случајно, приметила да причају. Она ми ништа није рекла, он је рекао да су се вратили на "пријатељске разговоре".
Само сам се повукла. Волела бих да кажем "достојанствено", али не могу. Нисам достојанствено ушла у целу ову причу, тако да не могу ни да изађем. Али ми је драго што сам бар утицала на њихово помирење. Ја досежем рекорд, од кад се познајемо, ово је надужи период да не причамо. Покушавам да само занемарим све. као да се ништа и није десило, као да није постојало... и ето, то је као крај...