Сутра је нови дан...

Први део 

  Преко платна се прелива маслинасто зелено Сунце, кроз тешку маглу и много дима, тек се једва види по који зрачак, као знак неке наде која дрхти, само што се не сломи. Несигурним рукама, сликар прелази преко платна. Убацује још црне, преливају се боје стварајући застрашујућу, тамну слику. Као да је неко измешао бол, тугу, сва тешка осећања, сложио их као пузле: и ево шта испаде.
Из дрхтавих руку испада му четкица, он је подиже, смирено, као што му је доктор наредио. Не сме да ремети своје психичко стање. Зато и даље слика: како би избацио из себе сав чемер који носи у дну душе, који тиња у њему, изгриза га изнутра и не даје му мира.
Пламен му је пред очима, све односи. Одједном све нестаје. Као да остаје сам...
   Изнова, додаје мало црвене, као да се по барама пролила крв. Пече га изнутра нешто, он додаје још црвене. Као да ће њоме појачати осећања која жели да пренесе.
Јесен му се одавно завукла у кости, ко зна кад ће оданде изаћи... Море га тешке мисли и од њих не може да се сакрије.
                                                            ***
   Уплакано лице девојке која подсећа на лутку. Очи као два плава кристала се цакле, црвене од суза, које се сливају низ њене беле образе. Риђа коса јој се лепи за лице а јецаји одјекују у соби пуној немира. Сада ће попримити мирис туге, која се заглавила по свим њеним буџацима. Покушава да убеди себе да није истина, да ће се Оливер вратити. "То је само сан, набујале тешке мисли, вихор који ће проћи". Убеђивала је себе.
Али се навршила већ прва година од кад је остала без брата. Нешто њено, откинуто од утробе.
  Флеш. Сећа се како га је до последњег момента држала за руку. И онда се авион руши, само осам преживелих путника.
   Љубица је дрхтала као прут, ноћима касније, док се борила. Тада су живот и смрт биле најбоље другарице, а она шетала границом између њих. И на крају је живот ипак победио, због њене воље.
                                                            ***

  Сликар се уморио. Седа на столицу и загледан у тмурно јутро које се кезило кроз прозор, залази дубоко у своје мисли. Тунели кроз које пролази су тамни, нема ни трачка светлости. Он склапа очи, али још увек му у ушима одјекује дечији плач. Невини дечак и његова мајка, која је била изврстан лекар. Он види ватру која их гута, мршти се и брзо отвара очи. Слика пред очима нестаје, али осећање празнине изнутра га никада неће напустити.
  Устаје, а на њему се тачно виде промене. Сада је просед, погнуо је леђа и боре су му прекриле лице. А нека туга се усадила у његове очи, па слабо говори, затворио се у себе и скоро да из куће не излази.
   Додаје наранџасту боју, као симбол пламена. И одбацује недовршено дело у ћошак собе, као и све што је започео.
   

                                                           ***

   Пред очима се мењају слике њиховог детињства. Када су делили и последње парче чоколаде. Оливеров топли осмех који је одлеђивао и најхладније човечије срце. Како израста у плавушастог момка и држи за руку једну Анђелу...
Љубица се дури, осећа се запостављено. Њене риђе локне се пркосно мрште, као да саме завиде оној плавој Анђели која је освојила срце њеног брата и можда га заувек зароби и присвоји за себе.
Љубица планира пут у Калифорнију код родитеља. Тако ће Оливера имати само за себе... бар неко време.

                                                           ***
   Од када се његова ћерка удала за човека друге вере, сањао је о унучету, преко ког ће опростити ћерци на томе што се одрекла себе због другога. Чекао је годинама малог анђела, док се једног новембра није појавио Наталијин син јединац. Дете које је имало осмех у очима. Постао је главни мотив на дединим сликама. Од једном је његов правац у уметности добио нову боју, светлију. И као да је свакодневно и деда постајао све млађи, дружећи се са унуком. И тако му давао један део себе. Понекад, док је сликао, размишљао је о тим линијама око његових усана, неукаљаних греховима. О том анђеоском лицу. Истина је: можда га је волео више од његове мајке. Њега никада неће моћи да преболи.

                                                           ***
   Авион раздире облаке, пропада кроз њих. Оливер стеже сестрину руку. У грлу му се стежу речи које никада није изговорио. Рекао би јој да је воли, али је превише тешко. Његов израз лица, ипак, рекао је много више. Да му је жао за све. И да је њему, Љубица увек била испред свих. Жена модел. Она о каквој је сањао да ће једног дана пронаћи.
Она је загледана у његове крупне очи и жели да их добро запамти. Ко зна шта ће се догодити. Жели да их такве понесе и на онај свет. И једна тешка, оловна суза кваси јој образ. 

Наставиће се ...