"Да није било мрачно, приметио би моје погледе"
Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2011- Није да не желим да признам. Ево, викнућу: у ужасном сам стању.
То су ти осећаји када не могу да се покупим. И ствар измичу контроли. Лако је дању, када су ту људи, обавезе... Али ноћу, када се хладан ваздух проспе тамним улицама, језа ме дрма.
Како су се само ствари промениле, а ја не могу више да их контролишем. Све је теже, треба се борити. Чини ми се као да одустајем, много пута. Да сам превише уморна да бих схватила шта у ствари желим.
Јуче сам била девојчица, данас сам матуранткиња. Теже је него што сам мислила. Треба донети одлуке које ће оставити трага на цео живот. Отићи? или остати?
Ја и он. Нека меланхолија која ми зуји у ушима. И онај моменат када се трзам из његовог загрљаја и одлазим.
Па плачем, чисто да олакшам себи.
И певала бих тужне песме наглас, нема везе што сам сама на улици.
Најгрознији осећај, шетамо један до другог, руке нам се случајно додирују, не могу да издржим када нам се погледи сретну и тако ми недостаје, иако је ту.
Мало сам носталгична. Мало више. Можда је само период, проћи ће... али је све другачије, морам да се навикнем. Можда.
Само ћу признати да сам схватила. Ово осећање што носим у себи је почело мене да контролише. Разбујало се, ноншалантно и ето. Оно ме води.
Ko je rekao da je lako biti mlad? I donositi zrele odluke?
Аутор sanjarenja56 07 ÐÐ 2011, 17:53