Да знаш да ме болиш.
Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2011- Само још мало, да уживам у кињењу себе саме.
И нека киша пљушти, убија... не видим ни куда идем, али знам да морам да стигнем до његовог интерната. То је углавном, као у филмовима. Трчимо кроз баре и тражимо интернат број 17...
Сто зграда, још сто... одакле извиру? Студентски град. Сви су интернати овде смештени, као да су наслоњени један уз другог и смеше се нама, лудима.
А онда, као неки флеш. 17.
Добро и шта сад?
Као, мирна сам, знам где проводи дане. Баш лепо...
И радо бих да помешам своје сузице са оном кишом која је желела да обори кишобран.
Изнутра ме је пекло оно сазнање да ме је заменио са 10 нових девојака. Које су, верујем, лепше, можда боље, паметније, вредније.
Али ме је пекло. Зато што сам се трудила да будем уз њега увек. Док је падао, посустајао, склапао нове везе. Раскидао. Испити, један, па други... Туге. Увек ту уз тебе. Рођендани.
И где смо стигли? Да одједном стави тачку, јер упознаје интересантне људе.
Хвала Богу што је синоћ падала киша.
Нека смиреност се ширила кроз моје тело.
Флеш.
Четвртак вече. Нас двоје, као прави странци. Како ме избегава... и мало љубоморе када га упознајем са другом. Загрљај за крај. И то је све.
Зашто ме онда још увек тражи? Нека га однесе ветар, заувек. Хоћу да заборавим. Да се исплачем. Да покажем себи да никада и није био за мене. Да је само пролазник.
Да га ишчупам из овог лудог срца. Да кажем да уопште није вредело све што сам учинила. Да закључамо, једном заувек ово поглавље.
Од свега што нам је преостало, после те глориозне љубави, развејаних осећања, не желим више ништа да задржим. У сећању се заледило све, онако како је некад било.
Како си ме стегнуо у наручје, како никад нико није и желела сам да заувек тако остане.
Додирнуо си моју душу, као што нико није. Твојом љубављу си ме узвисио. Оно сам што јесам, другачија него пре годину и седам месеци.
Када си ме обележио познанством нашим.
Знам, једног дана ће ти бити жао што си ме се одрекао. Покушај да разумеш моју тугу.
И знам, једног дана, бићу срећна што се све овако завршило. Молим те да ме тада оставиш да уживам у тим осећањима.
Као што сам се и на ову носталгију навикла.
Ma drekni ti njemu malo oštrije:))
Аутор anam 23 ÐÐ 2011, 12:27