Кад одем(ш)
Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2011- Већ је прошло подоста времена од када си отишао.
Некако сам се навикла, можда због превише обавеза, које су ипак добродошле, можда због тога што сам бесна.
Постао си одиста безобразан и некако ми је драго што те нема више у мом животу.
Речима си ми налупао шамаре, тако да се вероватно нећу скоро окренут за тобом.
Али признаћу, био је то онај осећај о ком сам до сада само читала. Шетала сам са сетром и у једном моменту ми се учинило да видим тебе. (да ли је то тако увек са заборављањем? причињава ти се да га видиш, а оно ништа...?) Одједном сам се пресекла, а очи се напунише сузама. Не, то није било самовољно. Једноставно се десило, то не бира човек...
Било је тешко повратити се, али ту сам! Усправна, јака, разочарана... али вољна да идем даље, научим из овога и не понављам исте грешке.
Не треба увек давати сва осећања на тацни. На крају ће ти бацити тацну у лице, све са јелом постављеним на њој (осећањима).
Нећу да се питам да ли је вредело све што сам учинила, али сам ја мирне душе.
Жртвовала сам се безброј пута, пролазила стотине и стотине километара како бих била уз њега. Целу Румунију прешла како бих се сакрила у његовом загрљају.
Уздисала и гутала сузе.
Све то, да би ме одбацио као последњег олоша.
Бар знам да сам учинила све. И наставка више нема...
Ту је почетком октобра стављена тачка.
Reci sebi...volela sam!
Аутор lora1 31 ÐÐ 2011, 13:41I, ne odustaj od onog sto ti pripada! A to je ljubav!
Voleces i bices voljena!
Sve su to samo stepenice gde ponekad i pokleknes do onog trona gde ces se jednom popeti i sesti kraj njega ili on kraj tebe...Mladost je pred tobom a taj neko je iza tebe...ma, sta te briga...ljubi sebe!!!