Луде године III
Аутор behappy | 24 СÐ, 2011- Пре свега, морам да напоменем: ја се не поносим својим поступцима из те вечери... И вероватно се пола мојих блог другара разочарала после ове приче, али за мене је овај блог вентил, и морала сам да поделим оно што тињи у мени.
Можда сам требала да одем у кућу, чим сам посумњала. Можда би драматичније и паметније било да сам му распалила шамар. Тужно је што нисам. Говорила сам наглас о њој, скоро су ми сузе пошле, али сам сво то време знала да се ово неће завршити на једном једином пољупцу. Што је било доста невино.
Можда је морало да се деси нешто, ето, лакше ми је да верујем у то. Да тестирам своја осећања према Словаку (и толико ми је срамота када се сетим овога, а знам осећања Словака. Знам себе...), да схватим да сам далеко од савршентсва и да му се никада нећу доближити, да видим да сам изгубила ону детињу невиност, безбрижност.
Те ноћи, била сам изгубљена. Није ми излазила из главе девојка коју сам толико волела, и коју сам ове вечери изневерила. Знала сам да не треба да јој признам... бар не још. А до тада сам мислила да се овкве ствари дешавају само у филмовима. Легла сам у кревет око 2, знајући да ме сутра дан чека пут од стотинак километара. Али нисам могла да заспим. Часовник је показивао већ 5, ја сам за сат и по требала да устанем. Паника... једва сам заспала.
У возу сам била чудна, мама и сестра су приметиле. Имала сам нешто своје, а то нешто је уствари била једна огромна празнина. Грешка.
Али, зашто ми је ипак пријао његов додир? његов смисао за хумор? његов отети уздах? зашто ми се пољубац са њим допао више него било који до тада?
Цео дан сам превртала догађаје у глави. Премирала од страха сваки пут када бих се сетила да ћу ускоро да се суочим са њом. Очи у очи. И да ћу нешто скривати...
Када сам стигла кући те вечери, пустио ми је поруку. Мислим да сам то чекала цео дан, признајем. На тренутак сам заборавила да је он бивши момак моје сестре од тетке, мислила сам да је обичан момак ком сам запала за око. Порадовала се што му је ипак значило оно што се претходне вечери десило и договорили се да се видимо.
Сестра2 је већ нешто почела да сумња, али наравно, бојала сам се да јој ишта признам. Она има широк спектар пријатеља и у све има поверења. А у малом градићу, као што је овај из приче, све се сазна, пре или касније.
Када смо се срели, правила сам се луда, као да се ништа није догодило. (хвала Богу на проведеним годинама на позоришној сцени) Говорила сам нормално, иако се нисам осећала нормално. осетила сам неку тензију, знала сам да чека да га бар загрлим. Да дам неки знак да настављам игру... Питао ме је да прошетамо. Нисам добро познавала градић, али сам могла да се снађем. Знала сам да пут којим смо кренули не води ка граду, али се нисам бунила. Шума нам се смешила, била је већ прошла поноћ, то су били наши сати, после поноћи. И ноћ је била густа. Знам да сам у неколико наврата пролазила руком кроз ваздух испред себе, мислећи да има некога. Искористио је тренутак да ме ухвати за руку, стегне је јако и чим сам окренула главу ка њему, пољубио ме је. Држали смо се за руке у наставку, ја сам улазила у панику, зато што ме је тај малк плашио. И куда ме је, за име Бога, водио? Кроз главу су ми пролазиле одвратне ствари, морам да признам. И због свега сам се осећала прљаво. Помислила сам да ће ме одвести негде, у шуму, и покушати да ме искористи. Како то иначе искусни мушкарци раде.
Али за разлику од мојих мисли, у се налазила реалност. Одвео ме је на ливаду, скинуо своју дуксерицу, понудио ми да седнем и рекао: "Довео сам те овде, далеко од градске буке, да гледамо звезде падалице и замислимо по неку жељу..."
И мислим да ме је са тим купио. Са тим и са оним што се дешавало касније...
Али не брините, ово је било предпоследње вече.
Кад гледам, једно вече је уствари и променило све, оно прво. Можда се питате: "Да л' је ова нормална?"
То се и ја понекад питам.
Али срећа је у томе што сам се ја после свега вратила кући, а оно што се догодило тамо, остало је тамо...
Следи наставак....
Duso, ja ne mislim o tebi nista lose, bas naprotiv, ovom pricom si pokazala da si dovoljno hrabra i jaka da pratis svoje srce, jer ono te je odvelo njemu u zagrljaj. Nisi se odupirala bez obzira sto je on bio zabranjen. I nemoj da zalis, dozivela si divne trenutke, zar ne?
Аутор suncica 23 СР2011, 22:53A mozda je on morao biti momak tvojoj sestri, da biste se vas dvoje sreli.... Svaka prica ima dve strane, kao i medalja... Ti ovu gledaj sa pozitivne, ( da ne kazem Suncane )
Pozdrav i poljubac! :*