Сутра је нови дан...

Почињу испити: Румунски, Српски, Енглески, историја и Латински...

После тога ћу почети поново да пишем нормално. Сада ми је ово најважније...:)

Иначе, све је уреду... Мирослав Антић говори уместо мене...:)

СЕНКА

Мирослав Антић

 

Због свега што смо најлепше хтели
хоћу да уз мене ноћас кренеш.

Ма били светови црни,
или бели,
ма били путеви хладни,
или врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,
да се не бојиш ветра
и мрака,
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па самном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да са мном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Или цркнеш,
ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

Прошло је годину дана од моје последње "везе".

Можда је и не треба рачунати у везе, трајало је кратко, и били смо далеко, али је било симпатично зивкање на свакој паузи, онда оно кад сам га учила енглески...:) Слабо смо се чули после... Сад смо се чули, док сам била болесна... Звао ме је.
Лепо је било поново га чути. После мене имао је још 10-ак њих. А ја самујем, и патим за Сремцем...

Ма нисмо један за друго били. Једноставно сам ја била превише амбициозна, девојка која жели да буде успешна...

А он је био из неког другог света... Чини ми се да ни не размишља о факултету и тим стварима... Симпатичан... Добар... помало бећар.;))

Али добро. Не кајем се за то што је било...

Писала сам летос, да сам била на наградној екскурзији(освојено прво место на државном такмичењу. (Српски језик) )

Обећала сам слике, али сам убрзо заборавила за то.

Па, ево сад сам их пронашла у компијутеру, и рек'о да поделим са вама.

Било је лепо...

Слике из Београда нећу стављати, то већ сви знате...

За промену, ево мало Хрватске...

 Неколико слика из Загреба:

Морам признати да је Загреб много чист град. И на неки начин ми се допао.

Следи неколико слика из Плитвица (које су ме оставиле без речи...)

Дивно место. Вода чиста... чини се као да људско стопало није још крочило... А туриста има...да не причам.

Следеће две ноћи, провели смо у Опатији (Медвеја)

Дивно мало месташце. Нисам неки љубитељ мора, али ми се много допао овај крај.

 У Пули нисмо били баш дуго, јер нисмо успели да нађемо место за паркинг, али сам успела да направим сличицу:

Овакве успомене баш пријају сада, у овом ружном новембру...

Остаје ми да се надам да ће и ове године пасти неко путовање...:)

Једна суза за распалу породицу...

Било је идилично док тата није отишао. Заувек... 

Полу сестру са татине стране нисам видела, сад ће 3 године... 3 године!!!

Увек сам је сматрала рођеном сестром, волела је исто као и рођену... И тако се онда деси нешто, раздвоји људе, расплаче... али их она друга страна тера на борбу... Тренутно сам овде најјача, и потребна сам мами. Сама не би успела због неких других проблема....
И онда се мораш појављивати у свету са осмехом на лицу, изнутра јак, као да је живот идеалан. И тако ме нервира када видим друге, незахвалне људе-а имају све.
Кажу да за све постоји неки разлог... ваљда...

Из овога сам научила да идем даље, да идем сама. Нема тога што ми је тешко да радим.

Али зар је толико ружних ствари потребно да би неко постао човек? Да би сазрела? Да би почела да ценим живот и све његове лепе и лоше стране...?

И зато желим да имам некога, на кога ћу моћи да се ослоним, да му признам да је дан стварно био тежак, да није било тако лепо као што говорим кући...

Да ме неке ствари боле, да нешто не желим, а нешто не могу да прихватим...

П.С.  Сестро, недостајеш ми... Била си ми подршка... на неки блесав начин, али јеси. И значила си ми... Сада ми значиш, и волим те... али ми се чини да више никада неће бити као пре... 

Лондон... Очарава ме овај град. Чула сам милијарду позитивних, а исто толико и негативних критика о овом граду. Али ја и даље желим да се сама уверим, да га истражим...

Па... за рођендан би ми добро дошла једна карта за Лондон....

 Румунски:

Cargo: "Daca ploaia s-ar opr"i

Daca pleci usa nu o mai inchide

Sper sa treci poate maine pe aici
Te petrec si ma uit la tine
Parca pierd ceva din mine
Zau, imi e greu.

Refren:
Poate daca ploaia s-ar opri
Si din cer n-o sa mai cada lacrimi
Stele ar rasari, tu ai veni
Suparat sunt, Doamne iar
Stau in carciuma sa-mi inec amarul
Beau si te astept pana la zi.

II:
Ploua incet, incet,
Ploua si-mi este dor de ochii tai caprui
Sa mor imi e dor.
Te astept sa te intorci din nou la mine
Chipul tau si de ochii tai mi-e dor
Poza ta din sertar o scot
Nu ma uit la ea, nu pot
Zau, imi e greu.

Refren(x2):..
Ploua incet, incet,
Ploua si-mi este dor de ochii tai caprui
Sa mor imï e dor.

  Превод:

Ако одеш, не затварај врата

Надам се да ћеш већ сутра проћи овуда...

Пратим те, и гледам те...

Као да губим део мене...

Одиста, тешко ми је...

Можда, ако престане киша

И из неба престану да падају  сузе,

Звезде засветле,ти би дошла...

Љут сам, Боже, поново

Седим у кафани, да угушим горчину

пијем и чекам те док не сване...

Пада киша, полако...полако...

Пада и недостају ми, твоје смеђе очи

Кунем се, тешко ми је.

Чекам да ми се вратиш.

Твоје лице и очи твоје ми недостају,

Твоју слику вадим,

Али је не гледам,

Јутро.

Киша. 

Чујем сваку капљицу, и пожелим да дођеш...

"Мала!" Чујем глас иза себе. Окрећем се, и видим тебе како трчиш.

Мислим да је киша одмах престала. А и да није, НИШТА не може покварити савршенство тога тренутка... 

Када узимаш моју руку, и са сигурношћу заједно идемо у ново сутра.

И нема препрека. И ништа није тешко...

Темишварски парк, пролеће, све је живо... 

Тебе нема поред мене, али су ту пријатељи. Смех, гласни разговори, шетње. Колико их само волим...

Вече.

Дом и топлина породице...

Препричавање напорног дана, био је испуњен, радило се, али не смета. Велики је ужитак бити некоме од користи.

Ништа, баш ништа није тешко када имаш некога. 

Уз дивне људе, и обични тренутак постаје савршенство.

Пошто ових дана имам пуно посла на многим пољима, реших мало да се опустим, и наиђем на ову песму. Вртим је већ једно сат времена :))

Значи Сремац, кад се сетиш, ту сам :))

Ипак пази, јер... "возови пролазе"

П.С. Колико само обавеза... Ко би рекао да је превод филмова тако тежак? (поготово ових српских, са великим бројем "лепих речи")

Потписала сам данас уговор, и ускоро добијам исплату новца за књигу. Ух, ала ће ми то добро доћи. :))

Жао ми је само, што се нисам више борила за тебе, за оно што смо имали, за љубав.

Зато што ми се и данас чиниш, као одлична "закрпа" моје личности.

Зато што смо два различита света, која су се тако добро допуњавали...

И сад ми криво...

Преморена сам. 

Данас девет радних сати... И једна не баш најбоље проспавана ноћ...

Тако да ћу прво да се предам чарима свог кревета, и после учењу.

Нема се више времена за изласке, дружења, хобије...

(Сремче, у срцу те носим!)

Када бих те барем ухватила...

Не бих ти дала да икада поново одеш,

Да осетим поново тај бол

Да те изгубим из видика, 

Никада не знам како си,Шта радиш?

Волиш ли?

Ако си већ принц,

Спаси ме овог лудила,

А ја те чекам. 

Ти бар увек на мене можеш рачунати...

Ноћас ћу само за тебе да плешем,

Ево учим нове кораке...

 Стискам зубе.

Опет си ми, некако, сасвим случајно дошао у сан.

И опет сам пред спавање, маштала о теби. О нама...

Ма киша је била лепа. Пријала ми је. Али ме подсетила на тебе.

Никада нисам више чезнула за једном поруком: Само да сазнам како је тај неко!

Колико само желим да сазнам да ли си добро?, да ли си срећан? Како ти је на факултету?

Знам да си уписао у последњем моменту права. Последњи пут смо причали још кад сам била у Вршцу на грожђебал. Звао си ме да идем и у Карловце, јер ћеш ти бити тамо.

Али ето, искрсло нешто... к'о за инат. Некад се баш не да...

И од тад, ни трага, ни гласа од тебе Сремац. И тако нека сета ме спопадне, а било би ми лакше да све то теби кажем. Ал' нема те.

Тебе, који си чинио толико тога...

Тебе који си први притрчавао да помогнеш, чак и ако сам се дан пре тога издрала на тебе.

Нема тебе. 

Ма иде живот даље, знам ја. Али тако увече, кад се склупчам у кревету, осећам се као најусамљенија цура на свету. 

И твој лик ми се појављује пред очи...

Ма шта гњавим... Не могу да лажем, знаш да си ти на посебном месту, и увек ћеш бити.

Чекам само да дође права љубав, па да те заборавим. Али и тада ћу причати, да је постојао један Сремац....

Ево, дошао крај мог ленчарења. Оздравила сам, Богу хвала, (а вала и књигама и филмовима хвала, били су увек ту за мене :) )

И нешто ми се не иде у школу сутра. Добро, недостају ми неки људи (могу да их набројим на једној руци), али сам зато и разочарана ситуацијом на појединим пољима.... али добро, нећемо негативно.

Ова недеља ми је помогла да пронађем неки мир у себи самој, и у својој највећој и незамењивој љубави-књигама. Пронашла сам одговоре на нека питања, схватила сам отприлике шта желим, и хвала Богу, сутра је нови дан, крећемо испочетка. 

Не смем да заборавим да морам да се држим неких правила!

Треба набацити осмех, сутра ће бити теееежак дан. Ближе се испити. Само да прођу и... слободна сам :)

Поред свих тих лекова, лежања, носића који цури, коњуктивитиса... ипак је ми је пријао одмор.

Овде стављам тачку на све глупости.

Уништена сам. 

Али моји снови још увек нису. Глава ми је пуна свега. МОРАМ САМА! 

То је поента.

Тата зашто си морао да одеш?? Био си ми највећа подршка. И знам да би ме и сада подржао. Нема ко други...

За две године остављам и Србију и Румунију. Морам да одем. Сама. 

Доста ми је свих ових глупости које се дешавају. Ово је била кап која је прелила чашу. 

Душа ми плаче. 

Циљ ми је да научим одлично глупи енглески. То ми је карта за даље. 

Била сам глупа што сам очекивала од других да ме подрже. 

Не треба ми нико више. Нико и не може да ми помогне.