Што да лажем себе...?
Аутор behappy | 9 ÐÐ, 2009
Стискам зубе.
Опет си ми, некако, сасвим случајно дошао у сан.
И опет сам пред спавање, маштала о теби. О нама...
Ма киша је била лепа. Пријала ми је. Али ме подсетила на тебе.
Никада нисам више чезнула за једном поруком: Само да сазнам како је тај неко!
Колико само желим да сазнам да ли си добро?, да ли си срећан? Како ти је на факултету?
Знам да си уписао у последњем моменту права. Последњи пут смо причали још кад сам била у Вршцу на грожђебал. Звао си ме да идем и у Карловце, јер ћеш ти бити тамо.
Али ето, искрсло нешто... к'о за инат. Некад се баш не да...
И од тад, ни трага, ни гласа од тебе Сремац. И тако нека сета ме спопадне, а било би ми лакше да све то теби кажем. Ал' нема те.
Тебе, који си чинио толико тога...
Тебе који си први притрчавао да помогнеш, чак и ако сам се дан пре тога издрала на тебе.
Нема тебе.
Ма иде живот даље, знам ја. Али тако увече, кад се склупчам у кревету, осећам се као најусамљенија цура на свету.
И твој лик ми се појављује пред очи...
Ма шта гњавим... Не могу да лажем, знаш да си ти на посебном месту, и увек ћеш бити.
Чекам само да дође права љубав, па да те заборавим. Али и тада ћу причати, да је постојао један Сремац....
Ne brini...sve ce doci na svoje mesto,samo polako :)
Аутор mesecina 09 ÐÐ 2009, 18:28