Сутра је нови дан...

Хтела не хтела ја да признам, тема о којој се највише говори сада, када је моја генерација у питању, јесте одабир факултета. Чини ми се невероватно тешко. 
На пример, имам "другара" у разреду чија је судбина већ одавно одређена, мама и тата имају пара, па ће они лако да среде факултет. Приватни. Па зар је то тако тешко?
Али ето, узећу себе као пример. Код мене није тако. Живот се чини много тежи. Мајка ми је удовица, тренутно без посла, у кући 5 душа, а примање само бакина пензија. Па се ипак сналазимо, мрзим да се вајкам, а хвала Богу, на факултет ћу својом заслугом. 
Само ето, поред толико интересовања, тешко је определити се за једну.
Глума је моја велика љубав. Али од глуме никакве вајде. Прво, Бог зна како бих и да ли ушла тамо. Треба ти нека дебела веза. А да предпоставимо да сам ушла. Шта ћу после? Да чекам да ме неко позове, а у међувремену да живим од маминих пара? Нека, хвала. Хоћу да станем на своје ноге. Глумом могу да се бавим докле год желим, у позоришном студију где сам и сада.
Друга опција би били језици. Већ имам осигурано место на буџету (ако се определим за српски+неки други језик) због државних такмичења. Али онда је тај други језик јако тешко изабрати. Ја обожавам руски, али моји ту мало гњаве, кажу: "Шта ће ти руски, то се само у Русији прича, боље узми енглески, то ти је будућност!" Ја енглески не волим. Ето. Сналазим се ја са њим, али не могу да кажем да ми је на листи омиљених језика. Онда би ту пре био италијански. И ако би завршила језике, била бих рецимо, професор књижевности. То ми се допада. А у међувремену, ни преводи нису лоши, хвала Богу, имала сам искуства што се тога тиче. Преводила од представа за школу, преко филмова, текстова о суђењу Шешеља до текстова за темишварску оперу.
А трећа опција, ето, то је журналистика. Нешто што ми је увек ишло од руке. Већ дуже време пишем за недељник, који је сада претворен у месечник (из финансијских разлога) али Бог зна, ваљда ти и тоједног дана досади. Немаш више ни снаге ни воље за то. И шта онда изабрати? 
Колико ми само несаница задаје тај одабир, то је страшно :))
Зато ме баш занима, шта би блогери рекли? Како и где ме видите? 

  Обично ме осећај не вара. Рекох ја лепо другарици: Пази, у једном моменту ће нам понестати тема за разговор. И биће то крај.
  И, ето њега, један дан ме зове. Не замерите, али више ни дане не памтим. Знам само да ме зове, причамо ми, он још увек о емоцијама прича. Али види човек, осети моју хладноћу. Једноставно, не знам и не желим ја ту нешто да се претварам.
Добро, касније разглабамо и на интернету. Показује ми слике са његове фарме, има заиста дивне коње. И покаже ми слике са његовим братом, када су ишли на заједничко путовање, на 100-инак километара од места у ком живи. Каже ми, никада га да путовања нису занимала. Одувек је "фарма" била једино што га је занимало. И пита: А ти, јеси ли ишла негде? Да ми покажеш слике ако јеси. Па, убацујем ја слике из Париза, Марибора, Загреба, Постојне, са Бледа, неке слике из Букурешта, и тако, он каже: " Ау... па одакле ти паре да све то обиђеш?" Кажем му лепо, све је преко школе, освајала награде, негде ме звали, ово-оно. Тешко му је да поверује, али већ ту се видело да смо ми различити светови. Е од тада, видим ја, охладио се и он. Ретко зове. Ја наравно, прве знаке не дајем.
  Пола 1 синоћ. Причам са другарицом, и таман јој кажем како ме није звао... али ето њега. Прекидам разговор са њом, и јављам се. Причали смо кратко, јер ми је само сугерисао да гледам неки филм, а после завршетка ме опет звао.
Пола сата. И то нека досадна прича се растегла. О његовим овцама. Замислите.. Сада знам да има 100 оваца, деду који има 75 година, брата који има диван глас и лепши је од њега (то сам установила сама), дивне родитеље, баку која зановета. И он, који не зна да каже "Не". 
  "Као што ти волиш да учиш, тако ја волим да се занимам са њима. А и са коњима"
  Е вала, у то се не разумем, немам ја ту шта да питам. Он прича, чини ми се понекад као да сам психијатар. Или се он понаша као да јесам. Случајно сам убацила неку енглеску реч, на шта је он реаговао са: "Молим?" Убрзо сам завршила ту конверзацију о овцама. Пола сата је било довољно. И стварно сам мислила да је то наш последњи разговор. 
  Али док пишем ово, он ме зове и каже како "није желео да ме узнемирава ових дана, јер је знао да пишем новинске чланке". Све се нешто плаши. Да ме не узнемири, да ме не прекине. Ох Боже. И да, изрази је невероватну жељу да ме види на сцени. Штета што неће разумети много тога, због језика.
  Али стварно се чини да су теме истрошене. Па ето, упознати сте са њим, скоро детаљно :))

Па ето. У међувремену сам открила да сам ја мала за љубав, тако да нећу да се заљубљујем: то је решено. Али... Шта је? Питате се шта се ту још дешавало?
Звао ме је још неколико пута. Даљина је то, нема се баш шта друго радити.
Е па, када ме је звао почео је нешто да одуговлачи. И онда лепо каже: Знаш шта, имам да ти кажем три ствари:
1. недостајеш ми
2. Исто као под један.
3. исто као претходне 2.

А ја... (Боже како сам безобразна :)) ) ја се заценила од смеха. И не могу да престанем. Дечко ми отвара душу а ја...
Осим што сам поцрвенела-ништа.
И онда се он сав збунио, познаје му се по гласу.
"Имаш нешто да ми кажеш?" Питам ја, а глас ми трепери.
"Пааа...ја... имам... знаш.... ма, рекао бих ти много тога, али се бојим да не кажем неку глупост"
"А шта ти мислиш како су пре људи комуницирали? Није било телефона, ни интернета. И ипак су све говорили у лице"
"А мислиш да нећу да ти кажем у лице? Хоћу. Сад, ако паднем у несвест... то је друга ствар."
"Мислим, знаш већ шта се дешава са мном." У том тренутку, улази мама у собу.
"Са ким ти то причаш?" Пита она заинтересовано.
Би хепи начуљила уши, заинтересовано слуша, а Себастјан ће:
"Са девојком."
Правила сам се да нисам ништа чула.
Пола сата је он мени ту покушавао нешто да каже. И рекао је по нешто. И све би било добро да се ја нисам толико смејала.
Касније ме је сестра од тетке (на чијем смо се рођендану упознали) зезала. Крв ми је сву попила. Превод његовог презимена је нешто као: Божић.
Сад сам ја, "Божићна девојка".- по мојој сестри.
Ја нисам узбуђена, али ми је драг дечко.
Зашто да не буде тако? До сада сам ионако, увек погрешне волела.
Јутрос ме буди његов позив. (Добро, није баш било јутро, али ипак...)
Одбијам позив неколико порука, али овај је упоран.
Пишем му поруку "Спавам"
Касније, после једно пола сата, причамо.
"Је л' су дозвољени разговори док си ушушкана у ћебе?"
Ма какво ћебе, дете моје, пробудио си ме и одмах сам се бацила на склањање.
Али ето.
И он је опет нежан. Сав сија. Честита ми бадњи дан.
И каже: Имам 2 вести да ти саопштим. Лошу и добру. Са којом да почнем?
Мислим се... почни већ једном, журим!
И рече ми лошу вест (која није лоша, само ајд').
А када је хтео да саопшти добру, неко га је позвао и морао је да оде.
Е од тад' се нисмо чули, сад ће он, ускоро.
Наставке пишем јер сам чула да су неки заинтересовани :))

Сретно бадње вече најдражим блогерима! Нека вам све од руке иде.

Када сам отишла код рођака, знала сам да ће други дан Божића, то јест, 26. децембар, бити резервисан за сестру од ујака.
И тако је и било. После службе, коју је одржао мој ујак (свештеник), отишли смо на ручак. Било је ту три ствари. Ем Божић, ем недеља, ем 17-и рођендан мојој сестри.
Имам ја тамо много сестара, а ова свакако не спада у омиљене. Али, шта је ту је. Не може се избећи.
Мало сам мрзовољна, знам да ће потрајати до касно по подне.
Чујем од ујне, долази и нека њена пријатељица са мужем и сином.
Ах, красота! Одушевљена сам. Још ми је то требало.
А ја наравно, никад горе изгледала нисам. Још сам и исцрпљена после игара са браћом.
Добро, ајде де. Преживећу.
Улази насмејани дечко у кућу, комуницирали смо ми ту мало, ал никако да се упознамо.
Касније одемо да гледамо нешто, а моја сестра није баш имала времена за мене тако да сам се нашла у небраном грожђу. Њен рођени брат, од 14 година, мој седмогодишњи брат од тетке, и господин, још увек непознати.
Е, а што ме је нервирао... Или није био мој дан, или не знам. Нешто ми је ишао на живце.
Зове мене сестра до продавнице, да купи неки поклон.
Па насрнуо и овај, а и мој брат. Глупо ми да кажем не... Тутнули ме у средину. Као између две ватре. Сестра нон-стоп зеза господина непознатог, овај јадан не зна како да се одбрани, а брат додаје уље на ватру. (А тај човек је легенда!)
Уђемо у продавницу, немам појма више ни како да се претварам. И дође мој брат и каже:
-Па вас двоје се још увек нисте упознали?
Ми се гледамо, не знаш ко се глупље осећа.
Упозна он ту нас и ајд' даље.
Тај дан је ужасно тешко пролазио. Касније сам успела да се склупчам код тетке и да мало диваним.
И сад, требало је на крају да се ми вратимо одакле смо дошли. А дошли смо на село, из оближњег града. 20 минута вожње.
И мој ујак лепо то све распореди, неке пошаље у "првој тури", а мама и ја остале да идемо са њиховим породичним пријатељима "ускоро".
Мало морген. То ускоро је потрајало још 2 и по сата.
Долази С. да се поздравимо за растанак.
"С, ок. можеш да се поздравиш само знаш, идемо заједно кући" Говорим кроз кисели осмех. Ал' овај запео, пољубио ме два пута, па каже: "Нема везе. Поздравићемо се опет". Лице му се озарило када је чуо да ћемо кући заједно. Шта то треба да значи?
Кола су им доста мала. Његови напред. Мајка му је нервозна јер је тата попио па већ прича свашта.
Моја мама и ја се гуркамо, уздржавам се да се не насмејем. С. ме је пригрлио, као нема места. (Ок, немам ја искуства, али нисам ја наивна)
И почне он ту мене да испитује. Његови упијају сваку реч.
Тата још и коментарише. "Није сине то за тебе, не видиш како је далеко" или "Угледај се ти на њу".
Стижемо код нас. Моја браћа од тетке га тероришу. Испитују. Муче. Скачу по њему. Ја се смејем (како сам болесна) и одједном им претим да нећу више долазити код њих ако се тако буду понашали. Одједном-тајац. Свако седи на свом месту. С. покушава да поново започне неку конверзацију, али ја сам нешто ћутљива.
Излазимо напоље, његова мама је убедила тату да крену, па би жена одма да искористи прилику. Изашла сам без јакне. Напољу је минус. Тражи ми број. Преврнула бих очима, али му га дајем.
Улазимо у кухињу, само једно место је празно. Нико неће да седне.
Крећу, опет се поздрављамо. Овај пут добијам и загрљај гратис. Док чекамо да мама окрене кола у улици 2 са 2, излази комшија, ком се његов тата посебно обрадовао. И наравно, улазе тамо. Са тугом у очима ми маше. А ја журим код омиљене сестре од тетке, да се поздравимо.

                                                      *******

Сутра дан, зове ме. Хоће да ми каже много тога. Успева да исцеди само да је пожелео да ме зове опет напоље, али да се бојао да ћу га одбити. Ја одавно нисам имала сличних ситуација, не знам како да се понашам.
Моја мама не заклапа како је диван и добар и примеран дечко. Тетка исто. Ћутим, али се смешим.
Онда услеђују и други позиви. Стидљиво покушава да ми приђе. Онда сам ја то лепо, по кратком поступку "АкоИмашНештоДаМиКажешРециЛепо" завршила.
Питао ме је да ли верујем у "љубав на први поглед"?
После смо причали и сатима. Није прошло много времена, али имам осећај као да га одавно познајем.
А увек зна да каже нешто што ће ми измамити осмех.
"Знаш, има једна девојка у Темишвару која ми се свиђа. А уопште не знам зашто су тај Темишвар ставили тако далеко... 300 километара, Боже...Него, реци јој ако је видиш, да бих је позвао да изађемо. Мислиш ли да би прихватила?"
Касније сам му рекла да:
"Причала сам са девојком из Темишвара. Каже да је била неколико пута рањена, па се боји да се заљуби опет."
"Реци јој да престане да се плаши. Било би моје задовољство ако би се Она опет заљубила. Имаш моју часну реч да бих јој улепшао сваки дан и ставио у игру и срце."
" И реци јој да је љубав леп осећај. Поготово ако је обостран".

Рекао је да је његова мама одушевљена што прича са мном. Брат и није, јер ноћима не можа да спава.
Питао ме је колико кошта карта до Темишвара.
Шта се ово дешава?
Најгоре је што, вероватно не лаже. Превише је опасно. Познају нам се родитељи, уствари, фамилије.

Би хепи је срећна што јој неко улепшава дане. Чак иако ће се тешко заљубити опет.

Дошао је дан када прелазим прстима преко тастатуре, исписивајући свој 500-ти пост. 5941 коментар.

Било је ту свега, у ове две и по године.
Почела сам да пишем из непознатих разлога. Мала. Дивља. Са ожиљком на срцу после татине смрти.
И онда сам тако, добила искрену помоћ од драгих ми блогера. Неке сам касније и упознала, као што су на пример: Сањарења, Мира, Крила анђела..
Неке сам увела у овај свет, па су ту као одувек, је л'.. :)
Неке тек желим да упознам. Можда баш ове године.
О блогу знају само они који су "први до срца". 2-3 особе.
Зато што је то нешто моје лично. Све моје слабости, боли и срећа на једном месту.
Све оно што никада не желим да заборавим.
Све оно кроз шта пролазим, оно што ме мења и што од мене чини човека.
Блогери су ми помогли да преболим, научили ме много тога.
А мој блог... Када бих поделила текстове о љубави, била би ту три дечака.
Један који је био главна школска фаца. А касније се испоставио да није ни за факултет у стању. Родитељи "буџе". Једини који није био далеко. Али који ме је највише разочарао. Данас више ништа не осећам. (Ко би рекао?) Само сажаљење.
Један који је далеко. (Који ће се пронаћи сада у овоме) Неко ко се не заборавља. Особа која није свесна колико вреди и колико ми је значила.
Нисам ни писала све на блогу о њему, али дани после одласка из Карловаца су били ужасни. Пуни суза. Неко у кога сам се за кратко време, непланирано заљубила.
И трећи, који ми је најбољи друг. Једна од највећих подршка. На 100 километара одавде. Неко ко ме слуша увек, ко дели искрене савете и ко ме усрећује и нервира истом мером. Неко кога желим поред себе, макар као друга.
Ја волим да волим. Тај осећај је неупоредив са било којим другим.
Зато сам била слободна да се заљубим у целу планету.
Заљубљена сам у овај блог, у људе који су спремни да овде изложе све своје емоције.
Заљубљена сам у Темишвар. У новинарство којим покушавам да се бавим, у књиге које пишем са толико љубави, у језике које покушавам да говорим...
Заљубљена сам у живот, овакав какав је, и сваког дана покушавам да учим. Да га проживљавам.
И онда, ту су и моја путовања. Овде су сачувана од заборава.
Сремски Карловци, за које ме везују најлепша сећања, Париз-шта више рећи?, Словенија, путовања по Србији... Румунији...
Све је записано овде. Све је подељено са вама.
Хвала мамама Каспер и Сањарења! Што су од почетка биле уз мене.
Хвала Мири, што ме је подржавала у свему и била помоћ-мама.
Хвала Причалици што је толико мудрости усадила у ову луду главу.
Хвала Мандраку што ме је натерао да опет верујем у магију.
Хвала Степском што је увек говорио праве речи! Одабране. И што ме је натерао да верујем. Права љубав постоји.
Хвала Домаћици што је својом посетом на блогу остављала посебну атмосферу.
Хвала Сопрану, што ме често трпи када му се јадам. И дан данас.
Хвала Настасји, што је тако посебна и увек ме обрадује. Што има тако дивну причу која говори: сви можете бити срећни.
Хвала АнаМ, што ме је засмејавала мали милион пута.
Хвала Баладашевићу, што је сваки пут знао да погоди тамо где треба. Да ме дрмне. Ретко навраћа, али месецима ме тера да размишљам. И увек расплаче.
Хвала мојим несуђеним сестрама: цицили и тужној, што су тако дивне и сличне мени!
Хвала Уни и Несаници што су увек имале спремне животне приче које сам читала ноћу. Које су ме растужиле.
Хвала Шукију што је са мало речи говорио пуно ствари.
Хвала Таласу за осмехе.
Хвала Крилимаанђела за предивне стихове који су ме разнежили и нисам била достојна коментара...

Хвала свима. Јер сте ме научили. Јер сте ме трпели. Јер сте ме читали. Хвала што сте ту.
Па, у то име.  Хајде да прославимо овај мој 500-ти пост.
Валцер!

Она.
Другог јануара јој је изјављена љубав.
Она је остала блокирана.
Уплашила се.
Шта рећи на тако нешто? Када неко сакупља најлепше речи за тебе... а теби је скоро све једно?
Она не жели да икога повреди.
У њеној глави је пометња.
Али ако добро размисли... љубав, то није за њу.
И онако не зна она са тим. Углавном зна само да квари.
Зато је узела своје најлепше бојице и кренула да и у овој 2011, црта другима осмехе. Зато је уствари овде: Да би други били срећни.
У ишчекивању да пробе позоришта почну, она наставља да глуми.
Тако да више не зна ни где је, ни зашто, ни са ким.

Зна само да воли. Углавном погрешне, који никада неће моћи да јој истом мером узврате.
Стиска другарицину руку и...
Живот је леп.

 

Рече ми сањарења, када једна затвориш врата, лепо ћеш моћи да видиш друга која су ти се отворила.
Па, тако је.
Једна смо закључали, али ето..
Када сам била код мојих за румунски Божић, упознала сам једног дечка.
На почетку ме је страшно нервирао.
Касније у колима, почео да ме испитује коју школу идем, и када рекох да сам из Темишвара, његов тата рече: "Пусти је, ова ти је далеко".
Ја се зацрвенела.
Тражио ми је број, дала сам му га арогантно.
Касније је почео да ме тражи. Увек је бирао најлепше речи, за мене. :)
Чиме ли сам то заслужила?
Рекао ми је да му је жао што нисмо више времена заједно провели, што нисам дуже остала да причамо, да се шетамо.
Извинуо се што је био ћутљив, што је касније и објаснио.
Јуче ме зове. Каже, "имам толику трему сваки пут када са тобом причам да заборавим да те питам...". Касније ми је још рекао да му недостајем. И да ћу му недостајати до следеће године.
Да му је срамота да ме стално зивка, и када сам му послала поруку, улепшала сам му дан.
Онда ме је звао у поноћ. "Лепо је овде. Али бих највише волео да си и ти овде. Осећам се усамљено."
На дискретан начин је сазнао да ли сам сама. "Је л' је и твој дечко синоћ био тамо?"
После се минутима чудио како сам сама.
"Ти си баш дивна девојка."

Како је мени то лепо :) Само ето, онима који то заслужују, тешко можемо да узвратимо.
Ипак, хвала на овоме, Боже.

 

Дошла сам кући, али ми већ недостаје "оно тамо".
Имам два мала брата од тетке који су праве душице. Једно вече су се скоро потукли ко ће да спава са мном.
Умало да буде суза на растанку.
Упознала сам неколико нових људи. (сад се само осмехујем)
Видела сестре, после скоро пола године.
И увек ми се цепа срце кад одлазим. Али хвала Богу, ту је ова нова технологија.
Зима је, али нешто ми се не да да будем у кући.
А да, нико није срећнији од мене.
Имам све.
Хвала Богу.

Данас схватам да ми М. много недостаје. (Иако то не бих признала никада)
После свега...
Схватам да ме П. не заслужује. Зато што је неодлучан, безобразан, егоиста. И зато сам му залупила снажно врата :))
Схватам да волим Ксенију више него иједну другарицу икада :) Зато што је посебна. Једноставна. Занимљива. Зато што нам никада није досадно, зато што нам је све непланирано и фантастично.
Схватам да ми је ово први пут да тако дуго буде "незаљубљена". И осећам се веома добро. Заслужујем мало времена. Мало дисања.
У уторак путујем. Радујем се, али сам некако... уморна од свега.
Читам "Злочин и казну", рекао ми је друг (П.-ов најбољи) да ће ме одушевити.
А ето, и са њим сам се тако зближила. Све због П-а.
Најинтелигентнија особа коју познајем. Драго ми је што смо заједно били у Паризу.
Мало ћу да сакријем своје емоције. Кога брига?
Хоћу да оба Божића проведем са породицом. Недостајали су ми у овом лудом семестру. И пуно проба. Можда и више него што треба.
А јесам ли вам рекла да мрзим Нову Годину? Е па ето, сада вам кажем. Мрзим је.
И какав ми је то празник? Божић је празник. Нова Година је само цифра. Глупи дан.
Провешћу тај дан са Ксенијом. Знам да ће нам бити незаборавно. Као и сваки други дан.
Коначно је дошао распуст. Са срећним крајем.
Побољшала се ситуација у разреду, иако има још пар црних овчица у њему.
Снег. Град одакле потиче моја румунска крв. Рођаци. И ето, знам да ћу бити срећна.
Пријатно, драги моји блогери!

Пре годину дана је он некако сазнао за мене, почео да ме тражи, да ми просто досађује...
За 10 минута, 20 пропуштених позива.
Били нам Карловчани у гостима, сви су већ научили његово име, и време када ће да зове.
Излуђивао ме.
Онда се све некако утишало, и ја брзо променим број. И то прешла у другу мрежу.
Али, ко је упоран, упоран је. Сазнао он и за овај број.
И ето, зове да се видимо, па да се видимо. Ја тврдоглаво одбијам. Бојим се, непознато лице. Ја неискусна. Још и 1000 комплекса. Неће ми се.
Данас, идем са другарицом до града. Зове ме. Кажем да сам у центру, он сигурно говори: Долазим ја по тебе!
И шта ћу. Видели смо се. Још увек сам жива. Када смо се растајали, била сам сигурна да ме неће више тражити, да је разочаран.
Али нисам ни стигла кући к'о свет. Шаље поруке. Зове и другарицу, тражећи мене.
Значи не да се. А ни ја се не дам.
Али ето, превазишла сам страх. :))

Драги тата,
Развукле су се, ево до данас, 4 године од твоје смрти.
На почетку си ми недостајао неописиво. Одувек си био пример за мене, и онда, одједном нема.
Почела сам да проклињем себе јер нисам више времена проводила са тобом, можда нисам била добра ћерка.
Али касније смо остварили још чвршћу везу. Причамо када је тешко.
И дан данас бих више од свега волела да се вратиш.
Дала бих све најлепше што имам, само да дођеш.
Једини мушкарац који ће увек бити ту уз девојку, јесте њен отац.
Тако је увек било и тако ће заувек бити.
Надам се да ниси разочаран оним што видиш овде.
Недостајао си ми сво ово време. На малој матури, онда када сам низала успехе. Недостајао си ми када сам се после путовања враћала кући да ти испирчам све, недостајао си ми када сам уписала гимназију... Недостајаћеш и даље.
Али те носим у срцу. Хвала ти што си од мене направио човека.
Пуно те воли,

М.

 

   Развукла је специјалан, децембарски осмех.
Ствари иду како је и замишљала.
Дошла је зима, што значи да ће ускоро и пролеће.
Али ето, на пример, и ова јесен јој се ушушкала у срце као ни једна до сада.
Похваљен је њен рад, што је чини још срећнијом.
Опредељује се за факултет, бира, тражи шта је најпогодније.
Лута улицама Темишвара, увек у великом друштву, са још већим осмехом.
Схвата да, уз праве људе, увек има доброг расположења.
Недостаје јој неко. Ускоро ће се испунити 4 године од када је изгубила оца.
Бори се да се не растужи.
Одустаје од заљубљивања, жели да проживи још ових неколико година што преостаје за неозбиљне ствари.
Мисли да је поново почело да се, као бумеранг, враћа нешто.
Почиње да је тражи неко од кога је одустала.
Осећа дух празника.
Једва чека да отпутује код рођака.
Испити се успешно ближе крају:
Румунски: 8
Српски: 10 ( ма дај, а шта се као очекује? ;)) )
Историја: 10
Латински: Боже помози! Нема још резултата.
Енглески: Пишемо у понедељак.
И само има једно питање. Како зауставити време? И бити, бар трен дуже, са неким ко ти значи. Неко ко је преко ноћи дошао. Неко ко је толико различит од ње. Неко ко...
Не, неће се заљубити.

 

 

Пуна ентузијазма.
Волим да правим планове, а када они почну да се остварују, ја блистам!
Желим да завршим журналистику, а у међувремену да усавршим Руски и Италијански. Да се сво време бавим глумом и пишем књиге.
Желим да шетам Паризом, бар једном годишње. Да фотографишем, да га описујем у свим могућим романима.

Желим да читам! Да прочитам стотине књига годишње. Да учим сваки дан по нешто.

Желим да имам неког, ко неће да ме гуши, али чије ће присуство да ми прија.

Желим да живим далеко одавде, негде где ће се ценити мој рад.
И да преводим најлепше песме и историјске књиге са свих мени познатих језика.
Желим да плачем кад ми је тешко, и да се сваког дана, најискреније смејем!
Желим да ми један позив да крила, да летим! И да увек останем овако позитивна.
Желим да пропутујем, упознам, научим, видим, чујем...
И онда.. онда ћу бити спремна да се придружим тати, на оном свету. :)

После неколико разочарења, тешког лета, губитка драгих особа, решила сам да почнем да се бавим оним што највише волим: писањем и глумом. Тако су те две ствари почеле да ми окупирају сваки дан.
Слободног времена је јако мало, али тако је најбоље. Зато што се углавном, то исто слободно време, само протраћује.
Трудим се, желим да објавим нову књигу идуће године, ако Бог да.
Живим.
Радујем се свим ситницама.
Шареним кишобранима, гласу мушке особе која ми прија, киши која је савршено опрала прозоре, новим градским аутобусима, људима које волим и који су увек ту за мене, новим изазовима, зими, радујем се снегу који тек треба да стигне, осмеху болесне девојчице, кафи са другарицом, музици...
И увек тражим те ситнице, које ће ми испунити цео дан.
Остала су ми још 2 испита са којима требам да се изборим, и онда долази распуст.
Нове боје су почеле да шарају мој живот. Осећам да сам и сама боља него што сам до сада била. Ближи се чак и дан када ћу требати да изаберем факултет. Време јако брзо пролази, а ја не желим да се раставим од Темишвара. Од овог града који ме је дигао на ноге и изградио моју личност. Знам, вероватно ништа није у мојим рукама, али то ће бити најтежи растанак.
А до тада, хоћу да научим још пуно тога. После, куда ме живот однесе. Видећемо.

После вечерашње представе, дошао си да ми честиташ. У твојим очима сам прочитала да је то била најискренија честитка те вечери, онако из свог срца.
Када си ми пружио руку, пожелела сам да ти кажем "Знам да си моја сродна душа". А твоја жена је блистала поред тебе. Једна од најбољих жена које познајем.
Знам да ћеш бити срећан поред ње. Честитала ми је и она, такође искрено.
Уствари бих се и одрекла те моје сродне душе, ако ће бити срећан поред друге.
Задрхтим сваки пут кад видим бурму на његовој руци.
Али биће добро, знам да хоће!
:)