Насмеј се, лепо моје!

Аутор behappy | 2 ÐÑ, 2011

Ватромети.
Конфете разбацане свуда по соби, када се јави и проспе неке обичне ситнице по мојој души.
"Је л' могу да те зовем, имам још 30 минута..."

                                                       ***

Свега ми... тих неколико десетина минута, осећам као да је то оно... оно што сам одавно чекала. Да имам са ким да разглабам, а да је тај неко толико интелигентан. Да уме да разуме оно што никада нећу рећи.
"Не брини.. време тако брзо пролази."
"Немаш појма како брзо... поготово минути"

"И у мрежи и национални"
"Да. Тако је то кад има пуно тога да се каже..."


Ко би рекао.

Париз. Нас двоје, ја причам, не заклапам, о Словаку. Његовом најбољем другу. Он се уздржава.
Ако узмемо да анализирамо, сетићемо се да смо од тада, све до априла, када смо се видели на олимпијади, причали редовно, 3-4-5 дана у недељи, зависи од времена.
На олимпијади сам стално била са Њим, "мојим" Словаком.

Он нас је гледао. Људи споља, кажу: гледао је тужно. Тебе.
Ухватила сам за ручком неколико пута његов поглед.

Тек после једног пијанства је успео да ми приђе, да ми честита за оцену и прво место, да ме загрли...

И сада пролазим кроз оне моменте када ми је жао. Што сам му толико оптерећивала мозак својим осећањима, док је он, можда, осећао нешто. Према мени.

Када је мој Словак решио да ступи у нову везу, Он је био срећан. Усхићен.

Причао ми је како је боље тако. Давао ми савете како да заборавим. И ушушкали смо ту тему, да се никада више не помене и да не заболи.

Један пут. Мрак је ту одавно. На крају, нека светлуцава магла, најављује мир.
За руке се држи двоје младих. Теже ка различитим сновима, али су намерно ту.
Он мора да оде, живот је већ припремио нешто за њега. Она не зна шта ће са собом.
Да ли да прати тај пут? Или, једноставно... да чека?

 

 


 

И оде мај...

Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2011
Недеља. Чини се, обична као и свака друга.
Од петка сам још била заузета, субота је била "обогаћена" вођењем програма на фестивалу, а недеља је била резервисана за глуму, позориште, али овога пута сам ја била у публици.
Добила бесплатно улазницу, ишла на доделу награда, хвала Богу обогатила и новчаник.
Кажу, у првом делу ће наступати девојчица која је својим гласом засенила Италију, Шпанију, Француску... А наша је, сасвим случајно.
Сасвим случајно, то ми нисмо могли да приметимо.
Почиње да пева. Њен глас је тако чист и специфичан, нико из публике не сме ништа да изговори, да не поремети савршенство тих момената. Завршава се песма, долази друга.
Већ прве ноте ме ремете: "My heart will go on" у главу ми долази већ широко познати Словак.
"Немој ме сад..." помислим, покушавам да сврнем мисли са њега...
И онда се сетим нечијих мисли:
"Он је тако савршен. Његове очи, чини ми се, припадају само мени. Када ме прострели тим својим погледом, ја се заледим. Његов осмех зрачи неком посебном енергијом. Када ме стегне за руку, ја се отопим... Не, овај дечко није неко одређени. Али сам сигурна да је свака од вас мислила на једну посебну особу док је ово читала."
И истина је.

Ето крај маја. А ко би рекао? Толико туге, умора и среће је ушушкано у њему. И заувек ће остати да спава у том истом мају.
Лето куца на вратима.
24. јула путујем у Барселону. Можда ће она променити неке ствари заувек, а можда ће их заледити и забранити им да се икада мењају. Бог зна...

Нови пут.

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2011

"Долазим да се поклоним
Испред лица твог и твоје крипости
Враћам се да те замолим
Да благословиш ми путе за крај

Јер побједе и порази
Без тебе на исто своде се
А конац ове наше јубави
Први сам одмотао ја"

 

 Уверила сам се и сама, да ти осећаји чисте нежности долазе сами од себе, неочекивано.
Када сам успела дазатворим нека врата, која су већ дуго била разјапљена, угледала сам један диван пар очију.
Зажмурила сам. Пожелела да буду моје.
И од тада, чим легнем, замолим Бога да ми пружи шансу. Да сама себи пружим шансу, да се прошлост, већ једном, затрпа!

Небеска скитница

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2011

Мене ништа неће зауставити. Баш ништа на овој округлој лопти, да поново осећам.
После ових авантура, изграђених кула са Словацима, (кула које су једном заувек срушене) корачам даље.
Од малена сам била борац. Сада се борим само, за наручје које има места за мене.
Више не бирам, ја сам дете, мени треба било шта. Треба ми грумен подршке. Мушки глас.

Продајем, продајем своје руке, за пар очију. Једног дана, можда и срце отворим. Можда осећања уђу у игру. До тада, лето је наше.

Доста је било са очајавањем.
Ваљда нисам најгора. Ваљда...

 

 


 

Последњи лет за будућност

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2011
 
 
Дошло је време растанака,
када сузе клизе, непозване,
одлазе људи, успомене остају,
чувају се као нетакнуто благо,
за она времена, кад црнина завлада,
када нам буде једна успомена,
као хлеб потребна.
Да се сетимо заједничких лудости,
тих гимназијалских, необичних дана.
Смеха, филозофирања, непроспаваних ноћи,
нечијих очију.
Снова, Париза, олимпијада
-свега је било.
И данас, неки клизе низ степенице гимназије,
певајући "А сад адио"
После 12 година, одвајају се.
Осећам неке грчеве, ту у стомаку.
Неки ће невероватно недостајати.
А успомене ће заувек,
бити исписане по зидовима.

Зашто тако тужно?

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2011

Деило се то пре једно месец дана. Одем у школу у 7 изјутра, после часова пробе, стижем кући око 6, пресвучем се и опет журим на пробе.
Тако је то кад желите да докажете нешто себи и другима.
Баш сам спремала текст за позориште, на врата закуца деда: "Неко хоће да вас упозна, стари рођаци."
Кад тамо, два мила и блака стара лица, и двоје младих.
"Ево ове магичне девојке! Боже, Боже, како ти пишеш, девојчице. Читао сам све твоје чланке по новинама. У сваки унесеш нешто твоје, што одише ведрим духом. Већ сам почео да препознајем твоја дела. Прочитам, тачно знам, ово је be happy написала." Изговара старац, очи му се магле, скоро да ће сузе поквасити лице.
"И књигу сам ти прочитао. Зашто тако тужно? Ти си толико талентована. Драго ми је што ти се пружила шанса. Само пиши! Пиши! Оловку да не испушташ из руке. Када сам ја био млад, побунио сам се против политике. Ни школу нисам успео да завршим! Забранили ми. Ти, хвала Богу, живиш у неком бољем периоду, више могућности... Мој савет? Да их све искористиш."
Срце ми нараста. Нисам никада очекивала ово. Да неко истински чита моје стваралаштво и да се бар за трен замисли.
Да се запита чему туга?
На то ће његова супруга, кроз шапат, мојој баки: "Сваког петка чека тај недељник да види да ли је нешто писала. А знаш да он не лаже, стварно му се свиђа."
Пред полазак ми пружа књигу са посветом. За мене је од посебне вредности.
А уствари, разлог доласка је био скроз други, да нас позову на свадбу. И ето, идућег викенда ћу имати са ким да дискутујем.

 

Глума и ја као део ње.

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2011
Када сам први пут добила понуду да глумим, нисам могла да је прихватим, из здравствених разлога. Баш тих дана, рука ми је прошла кроз прозорско стакло и умало да останем без деснице.
Две недеље нисам могла да пишем, те сам гледала зидове своје собе и трпела болове.
Касније се испоставило да је један момак одустао од представе, а фестивал се ближио. Он је имао само 2-3 реплике, таман довољно да ја први пут ступим у контакт са даскама.
Трема је била превелика, иако сам имала да кажем само неколико речи. Касније је одустао још један момак, те је моја прва већа улога, била мушка улога у Нушићевом "Др"-у.
Потом су уследили преводи са енглеског, које смо изводили такође са школским позориштем.
Пошто сам већ била члан студентског позоришта, ишли смо на турнеје са разним рецитацијама. Коначно, дошло је до идеје да спремамо "Избирачицу" Косте Трифковића.
Што је за мене био велики изазов, имајући у виду да сам требала да глумим добрицу, мирну и повучену девојку. Што се не може рећи за праву мене.
Избирачицу смо извели 5 пута.
Онда сам се учланила у још једно позориште.
Убрзо сам схватила да немам времена за себе, за учење, за испите који су се ближили.
Овога пута сам се сабрала, распоредила своје обавезе, што се касније и исплатило.
Ми смо се спремали за крај маја, а 11. смо имали изненадни фестивал. Пре тога, интензивне пробе, сати проведени уз текст, скоро да роним сузе од умора.
Сцена ми је постала најбољи пријатељ. Искажеш осећања, чак и сам почнеш да верујеш у све што радиш. Ни трунке од треме. Одавно сам заборавила шта је трема.
И засветлиш на сцени!
Ето, од свих учесника, додељена ми је награда за најбољу женску улогу. Истина је, са том дипломом не могу ништа, али чисто као признање уме да ласка.
Сада са студентима завршавамо "Женски оркестар" и ускоро летимо на сцену.
Турнеје почеле, чека нас прво овај део, касније Будимпешта.
Прави сам доказ да неке таленте не мораш открити од малена. Док нисам крочила у гимназију, нисам ни сањала о глуми, а данас нема бољег места од сцене, за моју маленкост.

“Ako tražite definiciju glume reći ću vam da je najbolja gluma kad ništa ne glumiš. Za to se treba roditi.”

 


Писмо

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2011
Примила сам данас писмо.
Онај осећај када га отвараш, читаш, осмех ти се шири по измореном лицу, после препуне недеље обавеза.
Онај осећај када тонеш у те речи, топиш се међу њима. И коначно се мој сан остварује-за трен се пребацујем у 16. век.
Осећам ону чежњу, када је мушкарац у рату, она га чека. Или бар чека његово писмо.
То је писмо које ће променити многе ствари.
Исто је и код мене. То писмо, његова слика са поруком...  Зашто су нам неке особе сво време пред очима, а ми их не видимо?
Ја сам сломљена од умора. Не знам да ли сам спавала 15 сати целе недеље. Али те речи ми не дају да заспим.
Касније, причамо, али овога пута интернет. Толико носталгије, емоција, а ни речи о осећањима. То су наша филозофирања и концепти о животу, које само ми разуемемо. Наша психолошка размишљања. И колико смо, уствари, исти, толико смо различити.
Он не хвали људе, а мене је тако уздигао у својим речима, да немим за трен.
Његов проблем је што је другачији од свих мушкараца. Он је прошао кроз живот, а млад је. Убраја се у неколико најинтелигентнијих особа које знам. Са њим не можеш да се играш. Не може да буде све обично.
И управо то је оно најлепше код њега. Што је посебан. Другачији. Јединствен.
И то схватам тек вечерас. После оног писма.
После 5 сати разговора. Обичне приче које су тако специјалне, ако се анализирају.
Није потребно рећи: Ја осећам нешто према теби.
Чини ми се, понекад, да се такве ствари читају између редова.
Највећа истина је, да је он Павле из моје приче "Сачувани од заборава."
Почећу да се бојим. Јер прича почиње да добија смисао и у реалности.

Теби, тата.

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2011

Одавно ти нисам писала.
Знам да си поносан на мене, за све награде које у последње време добијам. Све због "књижевног стваралаштва". И опет ме муче размишљања. Изгледа да мораш да жртвујеш нешто, ако желиш да добијаш.
Осећам да губим људе. Губе се пријатељи, губим Словака. Измиче ми из видокруга. Али овога пута сам ја она коју боли. Овим ми гестом ми је распалио јак шамар, па ми је срамота када само помислим шта сам била у стању да урадим за њега.
Да останем у Темишвару, одричући се студирања у неком другом граду, само да бисмо били ту... Можда, једног дана, чак и да променим веру. Само да бисмо могли да живимо по тим глупим, неписаним правилима.
Вреди ли?
Тата, ускоро ће 4 и по године од твоје смрти. Тачно дан после мог 18-ог рођендана.
Недостајеш ми, да ми покажеш прави пут. Да ми појасниш неке ствари око ових дечака, који ми муте разум, већ. Да ме посаветујеш око избора факултета, да ми помогнеш пред полагање возачког испита.
Недостајеш ми.
Понекад, пожелим да немам ни једног пријатеља, у замену за тебе.
Нажалост, живот не пита, само односи. Спремам нову књигу.
Знам. Да си ту, стегао би ме за руку. Никада не бих видела твоје сузе. Али сам сигурна да би у моментима тишине и оне потекле.
Да није било тебе, никада не бих исписала ни један стих. Никада не бих написала причу.
Нисам била код Тебе од октобра. Само да стојим на твом гробу и да осетим да... можда је било боље овако. Боље за тебе.
И хвала ти што си сво ово време уз мене. Без тебе сам ништа.

 

Јутарњи сан

Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2011
 
Објасни ми, како да кренем даље, ако сам још увек лудо заљубљена у тебе?
Стигла сам до закључка да је овако најбоље.
Можда не заслужујемо више од пријатељства.
Али сам ипак најсрећнија што ћемо у Барселону заједно.
И ових неколико дана уз тебе, осећала сам се твојом.
И сви су мислили да смо заједно, а мени ни на крај памети није било да то негирам.
Зато што ми све то прија.
И не, уопште нисам о теби писала онај састав. И уопште ниси ти главни кривац за моју десетку.
Једина зачкољица је у томе што ти не знаш шта желиш. А ја знам: све моје жеље воде ка теби.

Чаробна песма

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2011
 

Видим те већ,
истина-као у некој сребрној магли,
али дивно те видим:
на ногама ти чизме од седам миља,
у руци Аладинова лампа,
путујеш на оном чудотворном тепиху
из 1001 ноћи,
прелећеш планине и мора
и дижеш се високо према звездама.

 

Можда ти и не слутиш
колико волим твоју тршаву главу,
детињу главу која мирише на сапун
и пенушави априлски ветар,

Главу у којој станују само боје
високе,
огромне,
недостижне,
главу која ће схватити безмерја
и раздаљине светлосних година,
неразумљиве цифре
и геометријске кривуље
и храброст свемирских бродова
што ће кренути сутра
на нова непозната сунца.

 

Ја сам своја путовања
протутњао под челом
и ту су стали простори
о којима и не сањаш.

 

Четири улице тамо
и три улице овамо,
тако сам једном летео
чак до Кумове сламе.

 

Две, три, пет чаша вина
у ресторану крај реке,
тако сам бескрајно лебдео
кроз удаљена сазвежђа.

И један обичан осмех,
и једно јесење вече,
тако сам тражио нове
златогриве комете.

Тако сам себи нашао
и једну тиху мудрост
од које расту крила.

Зато и хоћу само да те замолим:
прелети бесконачност
и победи време и машту,
али никад не заборави
како се корача по земљи.

 

Додирни рукама прашину
далеких двојних звезда,
нек ти се дамари ускладе
са ритмовима пулсара,
ал никада не заборави
како се корача по земљи.

Јер људска срца
засађена су ниско као купине
ту, где су свици црвени џинови
нашег маленог космоса,
ту где смо себи начинили
милиметарске бесконачности,
а ипак довољно гломазне
да се у њима изгубимо:
ја далеко од тебе
као Алфа Кентаура,
ти далеко од мене
као бело зрневље Власића.

 

Пронађи нове светове
и изаткај им небо.

И подари им ваздух
да дишу и да оживе.

 

Али никад не заборави
како се корача по земљи.
Само тако се можемо
један другом приближити.

 

Четири улице тамо
и три улице овамо,
моја и твоја чаша пива
у ресторану крај реке,
и моје искрене оци
и твоје искрене очи
у једно јесење вече
детињасто и родитељско,

 

То је оно пространство
које хоћу да помирим
између моје и твоје звезде.


Мика Антић

 

 
 
 
 

Лепа вест.

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2011

На дан ускрса, ја код тетке.
Јутро је прошло у најбоље реду. Служба ми је пријала.
И очи једне малене С. која је издржала 2 и по сата а да и не седне.
И честитке са његове стране, чак је и његова супруга дошла да ми честита уз:
"Нисмо ми ни сумњали у тебе"
Али, код њих, као да се све ипак врти наглавачке. Они ме више не разумеју. Као да се ругају мојој срећи:
Телефон звони. Непознати бројеви ме увек збуне, не знам који језик да проговорим.
"Да?" Што је сигурно сигурно, то ће онај са друге стране жице сигурно разумети.
"Здраво behappy, ја сам, Себастјан. Пожелео сам само да ти кажем сретан ускрс. Да проведеш празнике у миру и весељу. И никада немој да престанеш да се смејеш."
"Хеј, Себи, хвала пуно што си ме се сетио. Такође желим и теби све најбоље, поред најдражих." Изговарам, али сам у његовом гласу осетила треперење туге.
"Како си ти? Је ли све у реду."
"По том питању треба да захвалим теби. Зато што сам, зарад тебе, остао на правом путу."
"Мени? Зашто мени?"
"Сећаш се да сам желео да оставим школу зарад пољопривреде. И да помогнем деди око оваца, када се разболео?"
"Да, сећам се."
"Ти си говорила да истрајем, јер ускоро завршавам школу. И да ће ми то требати  животу. Е па, послушао сам те. Продали смо свих 100 оваца. Наставио сам са школом."
Остајем без текста, али ми је драго.
"Ако сам ти на било који начин помогла, веома ми је драго. Мада ипак, ти си највећи кривац. Зато што сам сигурна да си свестан да је то најбољи избор."
"Сада још само имам једну жељу. Да те видим овог лета."

 

Христос воскресе!

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2011

 "... Христос је умро за грехе наше, по Писму; и сахранили, и он је васкрсао трећи дан по писму." (1 Коринћанима 15:3-4)

 Сви смо, колико толико, стигли до закључка да је живот једно лепо чудо, река која се не може два пута препливати. Поред свих сурових одузимања драгих нам људи, поред свих падова, поновног уздизања и кретање од нуле, овај живот је јединствен и треба му се радовати. Господ нам је дао тај дар, у нади да ћемо моћи на најбољи начин да се снађемо са њим и да га искористимо.

 "Јер Богу тако омиле свет да је дао свог јединородног Сина, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни." (Јован 3:16)


Доказ да је Господ увек ту за оне који у њега верују, јесте управо та жртва. Када жртвује свог јединородног Сина за нас грешнике. Зар није то довољан разлог да се радујемо сваком новом дану?
Наш проблем је што постајемо себични, гледамо само како себе да обезбедимо, а Господа се сетимо само у најтежим тренутцима свога живота.

Нада ипак постоји. Зато што Свевишњи говори:

"Ко позива на име Господње, биће спасен." (Римљанима 10:13)


У то име, сретан Вам ускрс, драги блогери. Нека је Христос са Вама од данас, током целе године.
Да празнике проведете са најмилијима у срећи, здрављу, миру и весељу.
Све остало дође временом.

Христос Воскресе!

 

Сусрет са драгом особом

Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011

Сремски Карловци.
Место моје младости, градић који чува у себи важан део мог живота. Моју прву љубав, које се увек сетим када прођем поред гимназије, или пијем воде са "четири лава".
Јуче стижем тамо, носталгија ме убија, све ме подсећа на неке тренутке који су давно прошли, и нажалост, никада се више неће вратити.
Долазе само у нашим сећањима, филм се врти непрестано. Шта све нисмо рекли, а могли смо. Зашто нешто нисмо учинили, када нам се већ пружила прилика.
Али, живот је плетен од танких нити, те нити се нижу и стварају слику која дочарава наш живот. Који је, превасходно, обојен зеленом бојом и леп је.
У једном од налета носталгије, осећам нежну руку на свом рамену, окрећем се и осмех који ме посебно радује. Жена која је рођена истог дана када и ја, која ме толико подсећа на мене и од које имам толико тога да научим.
Први сусрет, на блогу, и сваки наредни у Карловцима.
Грлим је, а тај загрљај одише недостајањем.
Како, уопште, може неко да ти постане тако драг за тако кратко време?
Одговора нема. Мира одмах развезује причу, која се не завршава ни на један једини тренутак. Ми увек имамо о чему да причамо. Она је толико интелигентна, да гутам сваку њену реч.
Минути теку, као трептаји ока. Да могу, зауставила бих време, да још мало гледам ту сталожену, оптимистичну жену. Правог борца.
Осим што прави најбоље куглофе, она даје најбоље савете. Охрабри човека.
А ипак је, у исту руку, тако реална.
И ко би рекао, толико је старија од мене, а уме да се спусти на ниво седамнаестогодишње девојчице и да ме разуме.
Зато ће за мене увек бити специјална, жена са најтоплијим изразом лица. Моја мама Мира.




Хвала ти што си увек ту за мене.

 

Плесни корак

Аутор behappy | 2 ÐÐ, 2011
 

 
 
 
 
Зажмурим. И чујем неку ужурбану музику. Баш као Вивалдијева "Зима".
Неки магични прах се просипа, она отвара врата. Топли ветар је грли.
Она чека да је неко позове на плес.
Да покуша да обиђе целу салу у нечијом наручју.
Коса јој је скупљена у пунђу, а осмех се огледа у његовим очима.
Црвени кармин, оставио је траг на његовом образу, али она се само осмехује, не жели да га обрише.
Зелене очи одају њено узбуђење и страст према лепим стварима.
Она се врти, њој није стало до оног што ће се десити сутра.
Она му оставља траг кармина и на врату.
Ту се зауставља цео свет.