Сутра је нови дан...

Око мене, шуми живот. Пролазим ходником где је све обојено у зелено и мирише на тек процветали зумбул.
Осећам се лепо. Олакшано, као да је исповедање пред причест дошло у прави трен.
Долази април, а ја од среће бујам, као божури када су у пуном цвату.
Осећај заљубљености покушавам да угасим, јер све је било узалуд.
Не патим. То је младост, пролазе возови, али други долазе.
Смејем се новом јутру, јер знам да ће на свој начин бити посебно.
Времена је мало јер сваки дан представља нови корак.
Ближе се представе, са оба позоришна студија. Глума ми даје крила.
Све нешто покушавам да пишем, па прешкрабам. Те ме носталгија обавије, те ме ушушка срећа.
Туги не дам да се врати у моје крило. Доста је!
Контролу над мојим животом имам само ја.
Гледам у небо... Пенушави облаци ми се смеше и као да вриште: Промени нешто.
Чујем куцање на мојим вратима. Али, као да се бојим да отворим.
Сањам ли?
Нада пламти несташно а ја јој не дам да се угаси. Гасим светло и... пуштам осмех да се исцрта по мом лицу.

Живот је леп!

 

 

Тако сам лепо видела та два зелена ока,
која се на сунцу преливају,
као два златника... 
Мисли ми помало одлутају на све стране,
изгубим се, али само на трен.
Борба орлова у мени, већ полако
почиње да се стишава.
И видим, лепо видим,
кроз плавичасту маглу,
да се ближи ново јутро
и у том јутру, као окупан у нежности,
један Ти.
А преко мокрог бетона, 
срља једна Ја, да се за твоје раме закачи,
и тамо довека остане.
Лавица и нежна голубица
и то у исти трен.
Сакривам прошлост у унутрашњем џепу капута,
зашивам га, како она не би ненадано банула...
И идем да тражим та два ока,
која ћу заувек моћи да називам мојима.

 

 

 

 

 

 

 

Evelyn: All he needs to think about is how to do this mission and get back alive. Oh Rafe, all I ever wanted was for us to have a home and grow old together, but life never asked me what I wanted. Now I'm going to give Danny my whole heart... but I don't think I'll ever look at another sunset without thinking of you... I'll love you my whole life.

Evelyn: You died Rafe. So did I.

Evelyn: If I had one more night to live... I'd wanna spend it with you.

Evelyn: You're acting like I didn't love you.
Rafe: Evelyn, loving you kept me alive.

Rafe: I should've died over there. When I was in that water, I made a deal with God. I told him I was sorry, I told him I knew I'd been a fool for leavin you and tryin to go over there and be a hero, and I promised I'd never ask for anything again, if I could just see you one more time... And ya know what? It was worth it. You kept me alive Evelyn, you brought me home. So I'm gonna stand by my end of the deal, I'm gonna walk away and I won't ask you for anything... but I just want to know why... Just tell me that will you please? Just tell me why.

Evelyn: [voiceover] When the action is over and we look back, we understand both more and less. This much is certain. Before the Doolittle raid, America knew nothing but defeat. After it, there was hope of victory. Japan realized, for the first time, they could lose and began to pull back. America realized, that she would win and surged forward. It was a war, that changed America and the world. Dorie Miller was the first black American to be awarded the Navy Cross. But he would not be the last. He joined a brotherhood of heroes. World War II, for us, began at Pearl Harbor, and 1.177 men still lie entombed in the battleship Arizona. America suffered, but America grew stronger. It was not inevitable. The times tried our souls, and through the trial, we overcame.

 

Ово су само неки од разлога зашто морате погледати филм. Раскршће између живота и смрти, љубави и пријатељства...
Једино ме је The notebook овако расплакао. 
И ето, још једном сам добила веру у љубав.

 

 

Плакала бих ноћас, док се гаси један диван мартовски дан.

 

Зато што је опет дошао онај сенсибилни део месеца, када не могу да се покупим. Признаћу нешто: одавно нисам сузу пустила. Поготово не због мушкарца.
Али ово је невероватно.
Држим неке глупости у себи, да не бих звучала патетично. За чим сам полудела? не знам. 
Успела сам да се детиње заљубим у његов осмех и румене образе, недопуштајући себи да схватим неке ствари. Недопуштајући другима да ми кажу: Он није за тебе.
Увек сам више волела да се сама опечем, него да слушам свачији савет. То ми је, уствари, нанело највећи бол.

Написала сам дугачак пост, нисам га објавила, јер сам га случајно избрисала.
Поента је да нису ово моји дани.
И поента је да имам толико тога себи да признам, али онај мој српски понос ми недозвољва.
Не желим да се приче понављају. Не желим да прођем кроз оно што сам зимус прошла.
Али како се чини, овај осећај у мени нараста, као тесто пред теглење.
Као да шири своја крила у мојим грудима и уздиже се. Веће је од мене саме и зато не могу да поднесем!
Притиска ме.
Тај поглед ме обара, застаје дах, одсечно је, брзо се све дешава, сунце ме удара, осмехујем се, чујем неки глас. Његов глас. Плачем. Он долази сутра. Смејем се. Боли ме.

Боли ме што сам тако неспособна. Признајем самој себи и свима који ће ово прочитати: да не могу ја да радим све. Колико год ја желела да будем добра глумица, добар водитељ, добар писац, шта год сам покушала... не могу. Живим ван овог света.
А он је у мени.
Преносим га, али ме притискају ти кланови, свађања, завист!!!
"Зашто си се прикључила и оном позоришту?"
А шта то брига оне из првог?
Погрешим ли, пребацује се да сам то научила на оном другом месту. Мржња.
Не желим да попримим ишта од тога. Да сачувам бар ово мало чисте детиње душе што ми је преостало. На крају ћу се, и тако, стопити са њима.
Зато, чим закуца јун на врата, пред мој 18-и рођендан, напуштам позориште, опраштам се од сцене. Полако али сигурно треба одлучити прави пут.

Осећам. А то је, ваљда, најважније.

Суза овога пута не може да се стрпи. Боље да се испразним, сутра ће ваљда бити.
Она несустрашива ја, са највећим осмехом, е па има и она страхове. Страхове да неће од себе начинити особу каквом жели. Страх да ће већ следећи корак бити погрешан. Страх од летења и рањивања крила.

А оно дете за којим ми беже очи по ходницима... нека остане само дете. А не неко "специјалан" за мене.
Притисак је јак, само остаје нада да ћу издржати. 

Првог марта, овде се прославља наговештај пролећа, те се обично женама (девојкама) додељују брошеви, који ће им донети срећу и пролеће за памћење. На крају броша, налази се кончић црвено беле боје.

За тај празник, стиже ми порука која ме је сломила. Себастјан се огласио, после неког времена.

"За 1. март, дајем ти сву моју љубав и све што могу да ти понудим. Душу и срце које куца за тебе од првог дана када сам те видео. И од тада, твоје благо лице ми је остало у мислима и не могу више да га заборавим"

Поруку сам видела тек 2 дана касније. Захвалила сам му се за све, и рекла сам "Надам се да ћу некада моћи да ти узвратим". Али, још док сам куцала ту поруку, знала сам да никада нећу моћи да осећам према њему "то нешто"

"Ја се не играм са речима, и ако ти кажем нешто, држим се тога. Имаш моју часну реч да нисам као остали" 

А какви су, молићу лепо, остали? Пролази ме нека језа, све ми се чини безвредно. Јер, баш тог истог дана, признала сам некоме да ми се свиђа. Прошла поред њега на ходнику и сва се заруменела. Осетила сам се кривом што не могу да му узвратим.

"Није све у томе. Ја сам чудна. Са мном не мора да се понаша савршено, да би ми се свидео. А може да дође и Бред Пит, ако ја ништа не осећа, неће ничега бити. Разумеш?"

Како рећи човеку да се не нада?  

"Знаш, ми много личимо. Као на пример: и ја имам исто мишљење - ако не осећам ништа, не могу да започнем везу са неким. На првом месту су ми осећања. Обећавам ти да ће бити специјално."

Мени је већ мука. Смејем се, а плаче ми се. Шта ће бити специјално? Ја нећу ништа специјално. Хоћу оне једноставне глупе тренутке, када прође са друштвом поред мене, а ја осетим буру у стомаку. Када ми засузе очи, јер не знам шта да радим. Оне моје ситне емоције које ми преврну све преко главе. Оно бежање по школи и осећај када налетим на њега.
Али, тај неко није овај који ми шаље поруке.
И све те тренутке кроз које сада пролазим, не бих заменила за то нешто "специјално", где нећу моћи да укључим своја осећања и своје срце.

"Управо то покушавам да ти објасним. Да ја ништа не осећам и да не могу да се упуштам ниушта. И не желим да те повредим."

"Не љутим се, разумем те. Али, ако бисмо били заједно, обећавам ти да не би зажалила. Да знаш да ја говорим веома озбиљно, be happy, ја се у љубави не шалим" 

Колико год деловало смешно: боли. Јер сам и ја, са Словаком била у сличној ситуацији.
Зато, решавам да пошаљем поруку, на коју вероватно никада нећу добити одговор.

"Одавно се нисмо видели. Док се не сретнемо опет, не можемо да судимо. Једино се надам да си срећан. Ружна вест је: свиђа ми се неко други." 

Можда сам погрешила, али сам камен са срца скинула.
Чисто да могу слободно да сањам, гледам и радујем се сваком тренутку поред оног, ко ми је све мисли украо.

 

 

 

Читајући "Алхемичара", размишљам о својим сновима. Толико сам желела да се остваре, толико сам се борила. Али, у датом моменту, заборавиш шта си сањао. Или ти можда, само досади?
Пожелиш да оставиш све, само за тих пар пољубаца, додира, зато што је то изазов! Зато што се чини недостижно.
Приметила сам, да од кад сам почела да глумим самопоуздање, момци лакше прилазе. Као да то воле.
И они о којима сам на блогу пуно писала, почињу да облећу, сами.
Тако да сам до пола један синоћ, са једним познатим момком губила време. Таман кад хоћу да одем, замоли ме да останем.
"Имаш фиксни"
"Не. Само код баке и деке, немој да зовеш"
"Немаш ни бесплатних минута? Хоћу да се смејем, не могу овако"
"Не. Идем ја.."
"Ма дај, остани још мало :("
Касније смо се набацивали једно другом, а на крају ме купио једном реченицом:
"Када би бар мало више били једно за друго, кунем се да би била моја девојка! Годинама бих трчао за тобом, због твог карактера."
Обично не знам да одговорим на такве ствари. Па онда развалим нешто.
Звала сам га док нису сви минути исцурели. Планирамо да се видимо ових дана, мада ја не верујем у неку будућност. Знам себе, чудна сам јако.
Сада, жалим због неких суза, због неких момака... Научиш да је неко ђубре, да није заслужио сву ту пажњу. Сву стрепњу пре него што смо ишли заједно у Србију. Стрепњу да не погрешим негде.. имао је девојку. Била сам јој, касније, добра другарица. И касније, када сам све заборавила, у Паризу, проверавала сам пошту, и тако уђем на фејсбук, видим, после 4 године раскид. Како сам тада била срећна. А зашто? Не знам. Радовала сам се туђој несрећи, иако сам била убеђена да ништа више не осећам и да не смем.
Сада ми је потпуно све једно. признала сам му све, иако мисли да сам луда.
Себастјан, по старом. Рекао ми је да се нада да размишљам о њему и да је "љубав посебно осећање које се не треба расипати".
Па дабоме, добро да ми је човек отворио очи.
Срела га тетка данас тамо у граду, каже да пропада. Заљубио се. Још га она, онако вешто и подбада:
"Како је љубав Себастјане?"
"Добро је, добро је."
"Шта ради оно моје мало циганче?"
Он се ту растужио.
"Кад ће код Вас? Да ме зовнете чим дође"
"Хоћу, не брини."
"Стално мислим на њу, чујемо се понекад"
Стегне се човеку грло када зна да осећања неће узвратити. Као нека унутрашња борба, која је од почетка изгубљен рат. Зна се да победника нема, и да на крају сви морају бити жртве.
Словак к'о Словак. Мама каже: "По понашању, рекла бих да те воли. Само је превише поносан и превише се боји"
Мама је студирала психологију, увек јој верујем.
Али ја не могу да судим а и не желим. Понекад је боље пустити да живот тече... 
Словак је нешто посебно, као неки дар са неба.
Али се ја, наравно, и са њим играм.
"Па, пусти ме бар да ти будем кума, ако нисам могла да будем млада на том венчању"
"Хоћеш да те упоређујем са другима? Ако је тако, лепша си, боља, паметнија, вреднија зилион пута од свих њих."
"Нисам тражила да ме упоређујеш, само сам искрена. У последње време посебно. Из непознатх разлога"
Неке се приче, никада неће завршити. Зато што су и започете да би испуниле цео човеков живот.
Неки људи, заувек остављају траг у души. Неки, као што је wishmaster.
Научиш много ствари. Пустиш душу да заволи.
После данашњег разговора са Словаком, који је трајао више од пола сата, знам да је љубоморан. Али ћутим, нећу да говорим ништа. 
Ми смо најбољи пријатељи, тако је он хтео. Ја прва сазнајем све што се дешава, можда је и најбоље тако.
Нећу да тражим више. Све је доста компликовано и овако.

И када се вратим на снове, питам се, хоће ли се скоро променити? 
Овога пута, не смем да се жалим да нема заинтересованих. Сада сам ја она, која не зна шта жели. Она која своје плесне кораке изводи несигурно. Не личи на мене, али ме је ударило оно. Оно што није требало да ме удари. 
А то нешто не знам како се зове. Знам само да нећу тако. Имам на шта да окренем радњу приче.

Живот је чудо.
Данас је једна драга душа написала пост о томе.
А ја бих рекла, како живот може брзо да се промени. Док трепнеш!
Толико трчим са једне пробе на другу,школа, ради ово, ради оно. Хоћу мало да живим.. 18-и рођендани, тако да више не препознајем себе. За три недеље сам ослабила 8 килограма, а да нисам ни приметила како.
покушавам да пронађем оно своје парче неба, где ћу да се ушушкам њиме, као ватом. И да држим Њега за руку, само мало. Да могу да му се загледам у очи и да ми каже шта мисли.
Ових дана ме је нека носталгија убијала и решила сам да признам мушкарцима које сам волела шта сам имала. Нико није могао да верује.
"Замисли"
А било је довољно јасно, само што смо такви ми, понекад жмуримо када треба да разгорачимо очи.
Као што рекох, не волим да се враћам на давно исписане странице.
Тако да је синоћ неко желео да пробуди "нешто" у мени. Али сам тврдоглаво одбијала све и терала контру, а то умем и те како.
"Зашто нећеш да причаш са мном о томе?"
"Зато што о томе причам само са дечком" (чак иако га немам, морала сам да слажем)
"Па шта? Зашто?"
"Рекла сам ти већ, а ти ниси мој дечко"
Гледа ме, нервира се, каже ми да сам несносна вечерас. 
А мени је драго, јер напокон ја водим коло.
Ближи се олимпијада, време бежи неухвативо, покушавам да га ухватим, али од силних обавеза не могу да се окрећем. Уживам са друштвом и осећам да ћемо се тако брзо раставити.. а онда.. Бол.

 

 

Од када сам се уписала на глуму у другом "позоришном студију", научила сам много тога. Најсмешније је што сам се тако пронашла у својој улози. Објашњава ми редитељ, каже: "Ти си, мала, образована, завршила високе школе, факултет, али би све жртвовала за праву љубав." 
У позоришном комаду тако и радим: Напуштам Београд и одлазим са супругом у Аустралију где ћу се касније породити. 
Клинац са којим глумим је привлачан младић, девојке га воле. Мени се свиђа његов карактер, прави лав. А још је и из Србије, тако да ми пријају разговори са њим. Мало је више поносан, ал' не смета то мени пуно. Ипак је то само опуштено дружење.  
Муж ме вара, са мојом "другарицом", а ја као појма о томе немам. 

У другој представи, коју спремам са старим студијом, (у марту ћу две године да испуним тамо) глумим у "Женском оркестру", Сузану Делисију. Девојку која је друга жена пијанисти, тј љубавница. Пребацујем му јер сам му поклонила своју невиност на тацни, а за узврат сам добила немарност, и то да гледам како он флертује са шефом оркестра. 
На крају представе се убијам.

И после, питам се ја, како се то не врти све око љубави?

Има људи који показују своје интересовање. Себастјан први, наравно. Али чини се да сам толико тврдоглава, да не могу да напустим онај свој сан, ма колико дуго он трајао.

Словака стигла сентименталност, још једну моју "бившу симпатију" такође.. А ја не волим да се враћам на давно исписане стране. То не иде тако.
Живот је чудо. Сваки дан гледам у небо, мислим где смо погрешили, шта смо урадили? Можда само треба корачати, без превише анализе. Чак иако умем да будем јако добар психолог, неке особе никада нећу моћи да одгонетнем.
А Он.. нећу знати док не упознам.

 

Једном човеку, који ће заувек остати дете у души, желим пуно мирних ноћи уз Дунав, са вољеном женом.
Да најлепше песме, дели управо са нама, и да ускоро то преточи у књигу.
Добро здравље и срећа да му буду најбоље пријатељице.
Срећан рођендан!
Да добије још малих Анђела који ће сваки дан чинити посебан.
А Бог, ваљда, већ има спремну бајку за њега.
Хвалча ти, Степски Вуче, што си ми помогао да постанем човек.
Срећан рођендан, и нека ти сваки дан буде све бољи и бољи!

Никада нисам волела да своју бол показујем, нити да докажем људима колико сам слаба. Више ми је годило да се претварам да ме не боли.
То носим још од малена. Мама ме је редовно водила у Зрењанин код зубара. По изалску од зубара, пролазили бисмо поред продавнице са дечијим играчкама "Цврчак". И ако бих била добра, добијала бих VHS касету, са дизнијевим цртаћем.
Среће и радости!
Ћутала сам док су ми поправљали зубе, нисам ни писнула. Када би зубарка питала:
"Је л' боли?" Одговарала сам да ништа и не осећам. Чак иако су ми сузе скоро навирале.
И онда сам била награђена касетом...
Свидела ми се та игра.
Тако сам једном лежала у дневној соби и гледала "Успавану лепотицу" са татом. 
У једном тренутку, девојка је почела да плаче јер ју је принц одбио, или тако нешто.
"Тата, зашто она плаче?"
"Боли је зуб." Одговорио је тата. 
Е, то је онда стварно велик бол. Размишљала сам. 
А касније сам сазнала да постоји и већи бол.
И волела бих када бих неким људима могла да докажем колико су мале њихове патње.
Али како већ кажу: "Сваког своја бол највише погађа"
Обожавала сам дизнијеве цртаће. Мама каже да су ми се траке  касете "Петра Пана", "Мале сирене" и "101 далматинац" скоро искидале од силног гледања.
Колико год изгледале бајковито, има нешто у њима, што ти даје снагу да корачаш даље.
Пре неки дан сам се радо подсетила "Покахонтас". Касније ми је неколико њих рекло да личим на Анастасију из дотичног цртаћа, па сам и то погледала.
Никада нећу да одрастем :)

Пријатну недељу желим драгим блогерима.

Још од малена ме је највише волео и највише времена проводио са мном.
Управо због тих тренутака, остао ми је урезан у срцу, као најлепша успомена.
Тако ме је, свако јутро, по наредби, будио у 6 ујутру, како бих била спремна за почетак програма. Гледала сам цртане филмове у цик зоре, док су ми се родитељи спремали за отварање пржионице кафе, коју смо тада имали.
Деша ми је у кревет доносио доручак. Обично је то била врућа лепиња. Разменили бисмо пар речи и најискреније осмехе. 
Касније ми је, када је видео да ћу бити ратоборна мала, правио пушке. Дружила сам се са дечком из комшилука који је избегао из рата, деведесетих, тих проклетих деведесетих. Мислим да је на њега рат оставио печат. Преко тога није могао да пређе лако. Надам се да сам му бар мало помогла у томе, када смо се често играли „бежања из рата“ и пуцања из лажних пушки. Или можда, када смо 3-4 пута дневно премотавали Петра Пана, бежећи у дизнијев свет? Појачавали цртани на максимум, а да то Деши није сметало.
Сећам се да сам желела да будем увек упослена. Те сам се трудила да помогнем када се спремала роба за карабурму, где је на пијаци баба била шеф.
Тада, ништа није било јасно у мојој глави. Нисам разумела татин тужни поглед. Ни то што Иванина мама не живи са нама. (А шта ће, побогу, бивша жена мог оца у нашој кући?) Нисам разумела ни зашто је све одједном почело да се руши после пожара који смо преживели 1999.
САда, после 11 година од Дешине смрти, почела сам да се присећам тренутака које смо проживели заједно. Како ме је само трпео. И мене, и моје изливе псовки пред пуном радњом муштерија.
Једном ме је водио на славу код комшија. Баба ме је лепо учила:
-Када уђеш у кућу, а ти кажи: „Срећна слава домаћини!“
Са бабом се никада нисам добро слагала, тако да, вероватно нисам желела да послушам.
Ушли смо у кућу, газдарица је отворила врата.
-Хајде Мила, кажи шта те је баба научила да кажеш. –поносно је изговорио Деша.
-Је*ем вам матер.
Деша је одједном променио боју лица, а ја сам невино изговорила:
-Аааа, не то? Оно друго?
И честитала славу.
Била сам компликовано дете. Све до, тамо неког, четвртог разреда.
Касније сам се преобразила.
Али тада више није било Деше. А онда се његов сан остварио. Уместо пржионице кафе, отворили смо дућан. Међу осталом робом, могле су се тамо затећи и бомбоне и сладолед. О томе је увек маштао.
Сада мирно лежи, поред свог сина који му се придружио шест година касније.
Када им одем на гроб, увек ме нека туга обавије и данима не могу да се повратим.
2 прва мушкарца у мом животу, а оба изгубила.
Моје прве изговорене речи: Деда и тата.
Понос њихов. Нажалост, не задуго, али је све то вредело.
Пружили су ми детињство које никада нећу заборавити.

Хвала им за то.

 

 

Ево и мене, у данима раног детињства:)
 

Пљусак удара о кров, разбија баре, пере прозоре...
Слушам и размишљам о кишама у мом животу. Обично дођу буре, једном годишње. Углавном зими... И сперу све. Не дам да ме повуку са собом.
Волим кишу, само што никада нисам имала некога са ким бих поделила тишину. 
Пљушти киша, целу ноћ. Спира улице, чак и оне јаситније пукотине у бетону, слива се низ дрвеће, где ће заувек остати урезано оно срце.. и два имена.
Две душе које се више не јављају једна другој на улици.
Сузе су горе од киша. Много су горче и изазивају веће непогоде.
Сузе понекад умеју да промене много ствари! 
А људи, долазе и одлазе. Неки уплакани, неки насмејани. 
А они насмејани, они који ризикују, уствари једини опстају.
Сузе су, ипак, приватна ствар. 

"То разумемо само нас двоје"

Шта ја знам о животу? Ништа... пуштам срце да ме води, лицем у лице са оним што долази. И не бојим се ничега. Не бојим се да осећам, да кренем даље, не бојим се да ћу остати повређена да лежим... Зато што подржавам оно моје, да смо јаки и да можемо издржати.

 

Док сам чекала да научим да волим, прошла сам много. И ни дан данас, не могу да опишем тачно значење те речи... 
Сећам се сваке дрхтавице колена... И нестајање гласа. 
Имала сам несрећу да ме се сете, тек када ја заборавим. А враћати се, нема смисла, нема смисла везивати покидане конопце. Јер ће чвор заувек остати.
Сузе ме данас гуше, а не знам зашто. Неки тренуци женске слабости.
Потреба да имаш некога ко ће моћи да те разуме. Неке очи, које ће саме од себе говорити много и нечије усне које ће те смирити заувек.
Највећи је проблем у мојој енергији, у томе што ми је потребан неко ко има јачу личност од мене. Само ће такав моћи да ме мало охлади, да смири ово дете у мени. Ону олују, која ће се до смрти борити ако је предмет борбе довољно вредан.
Она која ће живот на месту дати за људе до којих јој је стало! Таквих је, истина, мало, али је зато постала оно што јесте. Јер је увек имала праве људе уз њу...
Јуче ми је неко изјавио љубав... Себастјан, а ко би други? Поглед ми се растужио, осмех нестао са лица. Причао је о томе како ће нам бити лепо. А заборавио је, да ја ништа не осећам. Толико страхујем од тога да не повредим некога...
Али ћу се пре помирити са самоћом до смрти, него са тим да никада више нећу осећати.
Проћиће ова бура. 
Али здраво је понекад и сузу пустити.
А од сутра, већ ћу сву енергију потрошити да други буду срећни. Јер сам и ја тада најсрећнија. када се људи око мене искрено смеју.
И зато их највише волим.

Нешто се дешава са мном. Опет сам тако срећна и спавала бих у школи!
Јуче сам ухватила себе како говорим: "Хвала Богу, од сутра имамо сваки дан по седам часова"
Јесам ја нормална?
Или сам уствари, изгубила очи у џепу једног момка...?
Обично је до сада било лакше. Кретали смо се у неком истом друштву и онда сам тако могла да добијем број телефона и одржавам неки контакт.
Сада је све много другачије. Он се налази у некој "банди" са којом баш и не причам. Покушавам да измамим неке информације од његовог друга, са којим се супер слажем. 
Друг ме зеза, прича ми неке "пикантне" детаље. Каже: "Ма пребаци се ти код нас..."
Иронија је, то што сам се данас окренула када је прошао на ходнику, и он се окренуо.
Почела сам да проучавам погледе. Он на једном крају ходника, ја на другом.
Или сам ја превише у облацима или се из тих погледа може протумачити много тога.
Нешто јако искрено.
И плаче ми се. Зато што не знам како да почнем испочетка.
Зато што хоћу већ једном да пређем преко комплекса и кренем даље!
Да станем. Размислим. Заслужујем ли бар да се за неколико тренутака своје среће изборим?
Јер, ова стрепња, чекање... и страх који ми изједа утробу, страх од одбијања. Чудно је.
Али нећу више да седим скрштених руку, у нади да ће се решење појавити са неба.
Нисам ваљда, најгора на овом свету?

Када чујем звоно, срце искаче из груди, и ја хитам са другарицама. 2 пуше, најбоља другарица и ја само правимо друштво. А уствари, напољу сам због неколико погледа.
И срећна сам, а после 2 секунде, сигурно ће ми се плакати.

 

Када наставиш даље, и схватиш да ти неке особе остају само у лепом сећању, поносан си. Видим по себи. Пошто сам са Словаком и даље у дивним пријатељским односима, типа: Најбољи другари. Причао ми је о некој новој девојци која се појавила. 
По први пут, нема ту љубоморе, горког укуса у устима.. отарасила сам се тога.
И надам се да се неће вратити.

 

                                                        ***

А када се отворе нова врата? Шта онда човек ради?
Смејем се као будала, све ми смешно. Он ми је интересантан. Чиста супротност онога што се до сада вртело. Бунтовник.
Али је јако чудно, када све мораш опет испочетка. Како се то, уопште, ради?
Није то љубав, да не будем схваћена погрешно. То је само оно адолесцентско.. она потреба за мушким загрљајем и за заједничким причама до касно у ноћ.
И лепо ми је, ето, и док чекам.
Шта друго? Ја сам само тинејџерка.

 

                                                      *** ,

Пошто сам била "паметна" углавила сам се у још обавеза. Баш сам геније за те ствари :))
Пробе глуме сада имам 4 пута недељно, са 2 различита "студија", и мало сам превише уморна, али сам за то сама крива, тако да нећу да се жалим. Сама ћу себи да разбијем главу :))
У школи је напокон добра ситуација. Изгледа да схватамо да нам је остало само нешто више од године до растанка.
Мислим да нисам спремна за то. Гимназија је нешто најбоље што ми се десило до сада.

Блогери моји, љубим вас све. Лепо је знати, на крају дана, да те бар овде чекају драга лица.