Још смо млади и не знамо да ходамо.
Аутор behappy | 27 ФÐ, 2011Живот је чудо.
Данас је једна драга душа написала пост о томе.
А ја бих рекла, како живот може брзо да се промени. Док трепнеш!
Толико трчим са једне пробе на другу,школа, ради ово, ради оно. Хоћу мало да живим.. 18-и рођендани, тако да више не препознајем себе. За три недеље сам ослабила 8 килограма, а да нисам ни приметила како.
покушавам да пронађем оно своје парче неба, где ћу да се ушушкам њиме, као ватом. И да држим Њега за руку, само мало. Да могу да му се загледам у очи и да ми каже шта мисли.
Ових дана ме је нека носталгија убијала и решила сам да признам мушкарцима које сам волела шта сам имала. Нико није могао да верује.
"Замисли"
А било је довољно јасно, само што смо такви ми, понекад жмуримо када треба да разгорачимо очи.
Као што рекох, не волим да се враћам на давно исписане странице.
Тако да је синоћ неко желео да пробуди "нешто" у мени. Али сам тврдоглаво одбијала све и терала контру, а то умем и те како.
"Зашто нећеш да причаш са мном о томе?"
"Зато што о томе причам само са дечком" (чак иако га немам, морала сам да слажем)
"Па шта? Зашто?"
"Рекла сам ти већ, а ти ниси мој дечко"
Гледа ме, нервира се, каже ми да сам несносна вечерас.
А мени је драго, јер напокон ја водим коло.
Ближи се олимпијада, време бежи неухвативо, покушавам да га ухватим, али од силних обавеза не могу да се окрећем. Уживам са друштвом и осећам да ћемо се тако брзо раставити.. а онда.. Бол.
Prestani da trazis svoje parce neba. Ti si dete vazduha, celo nebo je tvoje. Samo raširi krila, dobro otvori okice i leti...
Аутор Mira kuglof 27 ФР2011, 16:40Ljubim te!