Сва та осећања.
Аутор behappy | 1 ÐÐ, 2011- Читајући "Алхемичара", размишљам о својим сновима. Толико сам желела да се остваре, толико сам се борила. Али, у датом моменту, заборавиш шта си сањао. Или ти можда, само досади?
Пожелиш да оставиш све, само за тих пар пољубаца, додира, зато што је то изазов! Зато што се чини недостижно.
Приметила сам, да од кад сам почела да глумим самопоуздање, момци лакше прилазе. Као да то воле.
И они о којима сам на блогу пуно писала, почињу да облећу, сами.
Тако да сам до пола један синоћ, са једним познатим момком губила време. Таман кад хоћу да одем, замоли ме да останем.
"Имаш фиксни"
"Не. Само код баке и деке, немој да зовеш"
"Немаш ни бесплатних минута? Хоћу да се смејем, не могу овако"
"Не. Идем ја.."
"Ма дај, остани још мало :("
Касније смо се набацивали једно другом, а на крају ме купио једном реченицом:
"Када би бар мало више били једно за друго, кунем се да би била моја девојка! Годинама бих трчао за тобом, због твог карактера."
Обично не знам да одговорим на такве ствари. Па онда развалим нешто.
Звала сам га док нису сви минути исцурели. Планирамо да се видимо ових дана, мада ја не верујем у неку будућност. Знам себе, чудна сам јако.
Сада, жалим због неких суза, због неких момака... Научиш да је неко ђубре, да није заслужио сву ту пажњу. Сву стрепњу пре него што смо ишли заједно у Србију. Стрепњу да не погрешим негде.. имао је девојку. Била сам јој, касније, добра другарица. И касније, када сам све заборавила, у Паризу, проверавала сам пошту, и тако уђем на фејсбук, видим, после 4 године раскид. Како сам тада била срећна. А зашто? Не знам. Радовала сам се туђој несрећи, иако сам била убеђена да ништа више не осећам и да не смем.
Сада ми је потпуно све једно. признала сам му све, иако мисли да сам луда.
Себастјан, по старом. Рекао ми је да се нада да размишљам о њему и да је "љубав посебно осећање које се не треба расипати".
Па дабоме, добро да ми је човек отворио очи.
Срела га тетка данас тамо у граду, каже да пропада. Заљубио се. Још га она, онако вешто и подбада:
"Како је љубав Себастјане?"
"Добро је, добро је."
"Шта ради оно моје мало циганче?"
Он се ту растужио.
"Кад ће код Вас? Да ме зовнете чим дође"
"Хоћу, не брини."
"Стално мислим на њу, чујемо се понекад"
Стегне се човеку грло када зна да осећања неће узвратити. Као нека унутрашња борба, која је од почетка изгубљен рат. Зна се да победника нема, и да на крају сви морају бити жртве.
Словак к'о Словак. Мама каже: "По понашању, рекла бих да те воли. Само је превише поносан и превише се боји"
Мама је студирала психологију, увек јој верујем.
Али ја не могу да судим а и не желим. Понекад је боље пустити да живот тече...
Словак је нешто посебно, као неки дар са неба.
Али се ја, наравно, и са њим играм.
"Па, пусти ме бар да ти будем кума, ако нисам могла да будем млада на том венчању"
"Хоћеш да те упоређујем са другима? Ако је тако, лепша си, боља, паметнија, вреднија зилион пута од свих њих."
"Нисам тражила да ме упоређујеш, само сам искрена. У последње време посебно. Из непознатх разлога"
Неке се приче, никада неће завршити. Зато што су и започете да би испуниле цео човеков живот.
Неки људи, заувек остављају траг у души. Неки, као што је wishmaster.
Научиш много ствари. Пустиш душу да заволи.
После данашњег разговора са Словаком, који је трајао више од пола сата, знам да је љубоморан. Али ћутим, нећу да говорим ништа.
Ми смо најбољи пријатељи, тако је он хтео. Ја прва сазнајем све што се дешава, можда је и најбоље тако.
Нећу да тражим више. Све је доста компликовано и овако.
И када се вратим на снове, питам се, хоће ли се скоро променити?
Овога пута, не смем да се жалим да нема заинтересованих. Сада сам ја она, која не зна шта жели. Она која своје плесне кораке изводи несигурно. Не личи на мене, али ме је ударило оно. Оно што није требало да ме удари.
А то нешто не знам како се зове. Знам само да нећу тако. Имам на шта да окренем радњу приче.
Nema hemije u osećanjima,samo osetljivost dodira...Pozdrav!
Аутор Jovan s.s. 28 ФР2011, 22:25