Мало мојих прича :))
Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2011
Љубав у Паризу
Две хиљаде и осма зима. Снег је украсио улице Париза, те се и саобраћај теже одвијао. Али, све је сијало под уличним светиљкама и деловало је тако магично. Шетала сам улицом Champs Elysses, а у глави ми је био Божић и чуда која он доноси. Надала сам се једном таквом.
Недостајао ми је Pierre. Посебно сада, када су празници опрезно куцали на врата. Са краја улице, смешила ми се тријумфална капија. Све ме је на њега подсећало. Тамо смо се први пут пољубили. На улицама су делили плаве и црвене балоне, док је небо прогнозирало снежне падавине. Болна је то ствар, када после тешког раскида шеташ улицама Париза, где долазе хиљаде младих парова, а ти их гледаш и кидаш се изнутра. Град љубави ми је пред очима. Сваког дана пролазим поред Ајфеловог торња, и покушавам да мисли које ме муче сатерам у ћошак. “То су ипак, само успомене.“ Размишљам. А шта би човек био без тих истих успомена? Лист папира који никада неће бити исписан. У том граду сам први пут заволела, и први пут била повређена.
Сваке године на Божић, волим да свратим до мог старог дома, да проведем мало времена тамо. Улазим у такси и за мање од 20 минута се налазим испред дома за незбринуту децу. Плава зграда, чија чак и спољашњост одише тугом. Деци носим гомилу слаткиша. Сећам се да сам се и сама радовала томе.
Гомила малишана раздрагано трчкара. Фали им родитељска љубав, сада више него икада. Гледају те као да си светац и то само зато што им посвећујеш мало пажње. Ту стално долазе нова деца. Неки разумеју - плачу непрестано, док су други још увек сувише мали. Шћућуре се у крило девојке која је одговорна за њих и траже бајке. Уствари, у тим бајкама проналазе онај свет у ком никада неће живети. Комадиће савршености које желе да уклопе у мозаик свог живота.
Донела сам све плишане играчке које сам добила од Pierra. Њима ће добро доћи, а мени само изазивају бол. Моју најдражу играчку је зграбила девојчица са сребрнкастим очима. „Моја је!“ Викнула је. Дошло ми је да јој је отмем и кажем: „Не! Него је моја. Купио ми ју је испред Louvre-a, док смо правили планове за будућност.“ Али сам схватила колико је то детињасто те сам се тргла на време.
И сваки Божић пролази тако. Пијем чај са дечицом и причам им да сам и ја одатле пошла, а да сам касније завршила као незапослени психолог. И, шта сам данас? Путник који тражи своје место под сунцем. Путник који се надао да ће му психологија помоћи да провали у ум родитеља који су оставили петомесечну бебу. Не помаже ту никаква психологија. Недостатак емоција, можда?
После дома, упућујем се назад у свој стан, у ком живим са баком која ме је усвојила.
„Срећан Божић, бако!“ рекох, а она ме је ухватила за руку.
Плешући танго, пахуље су се гомилале. Деца су се играла у снегу, без обзира што је Божић. Осећао се мирис свеже печених колача. А ја сам мислила на Pierra.
***
Увек је све било монотоно. Када имаш све на тацни, живот и није неки изазов. Онда покушавам да се присетим тренутака које сам провео са Мартин. Њених љубичастих очију које се не заборављају. Како ми је први пут пружила руку и изговорила моје име, са толико страха. То “Pierr” које је сваки идући пут изговарала са толико нежности.
Данас, када је то поглавље наших живота закључано, трудим се да не шетам улицама које ме подсећају на њу. Бежим од Париза као од најгорег непријатеља. Зашто повређивати самога себе? Зашто се мучити сећањима, премотавањем филма по сто пута у току дана? Једноставније је побећи, главом без обзира.
Па и данас, овде, на неколико стотина километара од Ње, све ме на Њу подсећа. Као да смо овим улицама већ шетали. Као да смо кафе испијали заједно. Загледан у шољицу кафе, као да видим отисак њеног кармина урезан на керамици. Све смо делили.
Загледан у море, размишљам, шта би било да смо тада мало рационалније размислили? Када би човек мало више обраћао пажњу на ону руску пословицу “Јутро је паметније од вечери”. Да нисмо нагло доносили одлуке.... Али све је већ било свршено. Кофери су били спаковани, овога пута нису били спремни да у себи понесу и сећања. Само сам чекао да се нешто у мени преломи. Бес који је у мени до скоро владао, изгубио је битку и наступио је период равнодушности. Или можда…? Приближава ми се девојка у плавој хаљини са осмехом у очима. Мартин?
Мислим да ћу је још дуго виђати у другима. И онај њен бесрамни осмех ће остати урезан у памћењу, као име уклесано на старој липи у шумарку.
Сатеран уза зид, узимам кључеве са стола и плаћам рачун. Решио сам да се никада више не враћам у Француску. Да ли то из мене повређени понос говори?
Возим кола према аеродрому. У себи осећам да се одричем свега. Да сам спреман за нови живот, далеко одавде. Сви ми заслужујемо другу шансу, шансу за бољи живот.
Divna priča, mila. Tužna, ali divna. :***
Аутор Mira kuglof 02 ÐÐ 2011, 23:08