Ништа се није десило... само је пролазност махнула крилом.
Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2011Првог марта, овде се прославља наговештај пролећа, те се обично женама (девојкама) додељују брошеви, који ће им донети срећу и пролеће за памћење. На крају броша, налази се кончић црвено беле боје.
За тај празник, стиже ми порука која ме је сломила. Себастјан се огласио, после неког времена.
"За 1. март, дајем ти сву моју љубав и све што могу да ти понудим. Душу и срце које куца за тебе од првог дана када сам те видео. И од тада, твоје благо лице ми је остало у мислима и не могу више да га заборавим"
Поруку сам видела тек 2 дана касније. Захвалила сам му се за све, и рекла сам "Надам се да ћу некада моћи да ти узвратим". Али, још док сам куцала ту поруку, знала сам да никада нећу моћи да осећам према њему "то нешто"
"Ја се не играм са речима, и ако ти кажем нешто, држим се тога. Имаш моју часну реч да нисам као остали"
А какви су, молићу лепо, остали? Пролази ме нека језа, све ми се чини безвредно. Јер, баш тог истог дана, признала сам некоме да ми се свиђа. Прошла поред њега на ходнику и сва се заруменела. Осетила сам се кривом што не могу да му узвратим.
"Није све у томе. Ја сам чудна. Са мном не мора да се понаша савршено, да би ми се свидео. А може да дође и Бред Пит, ако ја ништа не осећа, неће ничега бити. Разумеш?"
Како рећи човеку да се не нада?
"Знаш, ми много личимо. Као на пример: и ја имам исто мишљење - ако не осећам ништа, не могу да започнем везу са неким. На првом месту су ми осећања. Обећавам ти да ће бити специјално."
Мени је већ мука. Смејем се, а плаче ми се. Шта ће бити специјално? Ја нећу ништа специјално. Хоћу оне једноставне глупе тренутке, када прође са друштвом поред мене, а ја осетим буру у стомаку. Када ми засузе очи, јер не знам шта да радим. Оне моје ситне емоције које ми преврну све преко главе. Оно бежање по школи и осећај када налетим на њега.
Али, тај неко није овај који ми шаље поруке.
И све те тренутке кроз које сада пролазим, не бих заменила за то нешто "специјално", где нећу моћи да укључим своја осећања и своје срце.
"Управо то покушавам да ти објасним. Да ја ништа не осећам и да не могу да се упуштам ниушта. И не желим да те повредим."
"Не љутим се, разумем те. Али, ако бисмо били заједно, обећавам ти да не би зажалила. Да знаш да ја говорим веома озбиљно, be happy, ја се у љубави не шалим"
Колико год деловало смешно: боли. Јер сам и ја, са Словаком била у сличној ситуацији.
Зато, решавам да пошаљем поруку, на коју вероватно никада нећу добити одговор.
"Одавно се нисмо видели. Док се не сретнемо опет, не можемо да судимо. Једино се надам да си срећан. Ружна вест је: свиђа ми се неко други."
Можда сам погрешила, али сам камен са срца скинула.
Чисто да могу слободно да сањам, гледам и радујем се сваком тренутку поред оног, ко ми је све мисли украо.
ajaooooooo uh drži tog Sebastijana dok ne dođe princ!Sa Sebastijanom nemam nikakav kontakt ali me osvaja rečima koje tebi upućuje.princ je neprevaziđen ali ga nema nešto pa ću morati po njega da idem :)) Koristim sada priliku da i ja javno pohvalim tvoj predhodni post!Ako Marco dođe kod tebe na blog on će da te posavetuje šta i kako :))) ljubim te
Аутор tanjana 05 ÐÐ 2011, 13:26